Мирослав Мика Антић (1932-1986), један од најчитанијих српских пјесника, рођен је на данашњи дан прије 87 година.

Антић је овај живот и свијет покушавао да представи и кроз сликарско платно, новински папир и филмску траку, али публика га и дан данас обожава због његових бритких, а топлих ријечи, које је отиснуо у душу читаоца, тачно погађајући његова осјећања – од дјетиње нестрпљивости, преко збуњеног периода одрастања, па све до предосјећања смрти и свијести да цио овај свијет остаје овдје и послије нас.

Они који су га познавали говорили су да, да није цијелог живота остао велико дијете, никада не би могао да буде тако добар познавалац дјечије душе. Говорио је да је живот послије дјетињства као “сутрадан, послије празника”.

Није имао своју прву пјесму, већ другу, јер је ону прву, која га је по Мокрину прославила као великог пјесника, “украо” из књиге Десанке Максимовић у трећем разреду основне школе. Његов учитељ се прво правио да не зна за крађу, онда му ставио истину до знања, али и усмјерио ка поезији, коју је дечка несумњиво много волио.

Мика никада није заборавио како изгледа бити дијете. Сву дјецу називао је “чуперцима” и по том надимку назвао и своју најпознатију дјечију пјесму и збирку “Плави чуперак”.

Но, он би био само један од многих стихотвораца чије су се риме у школској клупи училе напамет, а онда заборављене остале у читанци, да као дјетињство, искрено није опјевао и онај период између адолесценције и одрастања, у којем се прелама будуће схватање живота.

Своје прве љубави многи памте по његовим стиховима, некада ижврљане у споменару, а данас исписане по “зиду” и пољу за статус.

Можда је разлог томе што он није могао да ствара, ако није заљубљен, како је тврдила Мира Ступица да јој је пјесник открио једне ноћи на Дунаву.

Неки кажу да је био намћор, а они који су га познавали одговарају да је био веома причљив и жив, али само са људима који нису његово вријеме сводили на трице и кучине.

Говорио је да не жели да живот трошкари као “крупну новчаницу у ситниш”, да буде одређен и спутан, те је бјежао од људи у чијим је рукама препознавао “лењире” и узде. Желио је да живот гута у цјелини и зато су се о њему “највише бринули они који га оставе на миру”.

Није волио да се о њему пишу хвалоспјеви, нити да га одређују по његовим наградама. Говорио је да нема биографију и да они којима његов животопис треба, могу слободно да га измисле.

Када је умро, захтијевао је да га и тада поштеде конвенција. По његовој жељи, из куће су га изнијели уз његову “Бесмртну песму”, а када су га покопали свирали су “Пира манге коркоро”.