Опроштајно писмо Меше Селимовића јесте његов „тестамент“ који је једном приликом написао.

У болници на обичном папиру, негдjе близу поноћи, Селимовић пише своју опоруку овако:

- Пишем ово док сам при снази и пуној свијести, чак без страха, без иједног афекта, миран и сабран, као трговац који прави биланс у своме послу. Нисам поштовао рачун за живота, чиним то сада кад је суђено.

Живио сам свакојако, али већином поштено, а то ме испуњава задовољством. Кажем већином, јер се дешавало да начиним и непоштену ствар, као и већина људи, мада никоме нисам нанио зло, бар не озбиљно. Патријархално васпитање, а доцније комунистички морал (или оно што сам ја под тим замишљао), тјерали су ме да мислим о другим људима, а радије сам пристајао на своју штету, него на туђу. (Иста таква су и моја дјеца, двије кћерке, блесаве од поштења, моралне по сваку цијену.) То ме често стајало спокојства и сигурности, али сам увијек више волио да будем преварен, него покварен, више сам волио да испаднем наиван него суров. (Такве ће бити и моје кћерке, и то ми је драго.)

Чудо се десило да сам нашао најбољег човјека на свијету, моју жену Дарославу, и тако смо удвоје држали се свог практичног моралног кодекса, али који нас је испуњавао огромним задовољством.

… Желим да Дарка, Маша и Јесенка живе у Београду, јер у Босни има људи који су кивни на моје држање, на моју независност и на мој успјех, па би се могли ситно освећивати мојој породици (мада је далеко више оних који су ме вољели: не кажем ово напамет). Важно је да се уклоне и ради тога што су све три неотпорне и претјерано осјетљиве па би се без потребе намучиле остајући у средини у којој појединци не праштају ако се неко издигне и за сантиметар. Ја сам се могао носити са сваким, оне не могу ни са ким.

Нити треба…

Mеша Селимовић преминуо је 11. јула 1982. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.