На данашњи дан, рођена је у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља једна од највећих српских књижевница, Исидора Секулић. Дјетињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша дјевојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
До краја, и без остатка, посвијећена љепоти смислене ријечи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.
Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја умјетничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и умјетнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане ријечи.
Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја умјетничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и умјетнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане ријечи.
Најпознатија дјела: “Сапутници”, “Писма из Норвешке”, “Ђакон Богородичине цркве”, “Хроника паланачког гробља”, “Записи”, “Његошу књига дубоке оданости”, “Говор и језик”…
- Човек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи божијој, која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и станица и граница, то је пробој номадства човечије природе. Воља божија: то су стазе и реке, путовања и сретања и низови живота и другова; а не државе и границе, коље и бајонети, паланке-тамнице у којима слободног човека као миша дави господар, сусед, обичај, критика. Тристан од множине жеља није могао да умре; а сваки човек има крик оног песника који је записаои: Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема! - писала је Исидора Секулић.
