Француски писац и један од најзначајнијих представника европског реализма, Оноре де Балзак /1799–1850/, аутор чувеног књижевног циклуса „Људска комедија“, преминуо је на данашњи дан 1850. године.

У својим дјелима Балзак је створио богату галерију ликова из различитих друштвених слојева, приказујући њихове различите темпераменте, карактере и животне судбине. Њихове поступке покрећу бројне и често супротстављене побуде – од жеље за новцем и моћи, преко љубави и идеализма, до слијепих страсти, похлепе и бруталне експлоатације.

Романи под заједничким називом "Људска комедија" имају вриједност социолошких студија и дубока су критика француског друштва.

Међу његовим романима су: "Евгенија Гранде", "Чича Горио", "Гопсек", "Изгубљене илузије", "Сељаци", "Рођака Бета", "Голицаве приче" и "Шуани".

Балзак је најбоље је писао када је морао да враћа нагомилане дугове лихварима, што је, по правилу, увијек било у "посљедњи час".

Многи сматрају да му је главе дошла кафа, коју је конзумирао у неограниченим количинама током писања како би остао будан.

Велики писац волио је новац и славу - и то је, према сопственом признању, био његов основни мотив за писање.

Бавио се темама за које је вјеровао да су популарне и да ће интересовати читаоце.

Често је писао и по 16 часова дневно, уз свијећу, не би ли што прије објавио своје дјело.

Није посвећивао нарочиту пажњу фразама, сликама и нијансама стилског савршенства.
Изражавао се често попут најбаналнијих писаца такозване народне литературе.

Због тога, један број његових књига и приповједака оставља утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини дијелови су површни или недовршени.

Ипак, Балзак је један од највећих приповједача свих времена, а многи књижевни критичари стављају га раме уз раме са Лавом Николајевичем Толстојом, Фјодором Михаиловичем Достојевским и Чарлсом Дикенсом.