"Навикнут да вазда говорим и радим искрено и отворено, решен да све своје старање и бриге поклоним срећи и благостању народа, ја сматрам за своју прву дужност да у овој свечаној прилици са дубоким уверењем изјавим да владалац треба да буде носилац слободе и напретка свога народа. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна — те основе правилног и срећног развитка и напретка народног и државног живота — за мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати."

Обећање које је тог 12. јуна 1903. чуо народ Краљевине Србије потекло је од новоустоличеног њеног владара. Дјеловало је као да ће држава напокон дочекати мирнија времена, поготову што је тек 15 дана прије тога општенародно незадовољство кулминирало крвавим чином. Александар Обреновић и његова супруга Драга Машин усмрћени су у рано јутро 29. маја, а овај догађај означио је не само крај династије Обреновић, већ и крај вишедеценијског ривалства из кога ће Петар I Карађорђевић изаћи као сљедећи српски краљ.

Сукоб двају династија, природно, утицао је и на самог Карађорђевића. Много прије но што ће доспјети на чело Краљевине, усљед таквих прилика добар дио живота провео је ван Србије. То је, између осталог, обликовало и његове визије као будућег државника, чинећи га с почетка 20. вијека владарем савременог политичког дјеловања.

Из породичног дома у егзил Старог континента

Као пето од десеторо дјеце кнеза Александра I и књегиње Персиде, Петар Карађорђевић рођен је 29. јуна 1844. године. Његов отац се у то вријеме већ суочавао са политичким притисцима: владавина му је била под знаком питања, тим прије што на чело Србије није дошао по линији насљедства.

Ипак, породица је Петру пружила топло и сигурно окружење. Иако болешљивији од својих вршњака, Петар је налазио снаге за уобичајене дјечачке несташлуке. Тај живахни дух, од његове 8. године, покушао је укротити чешки учитељ Виљем Габлер, полагано га усмјеравајући да кроз игру учи о одговорности и дисциплини.

Доцније га учитељи београдске гимназије подучавају језицима, вјеронауци и клавиру. Безбрижно дјетињство, међутим, помутила је нестабилна државна политика. Стога га отац, уз једног од браће, на даље школовање шаље у Женеву.

То ће уједно бити и почетак Петровог дугог боравка ван Србије. Иако га је отац на тај начин покушао заштитити, Петар није у потпуности могао побјећи од ривалства двају породица. Неколико година провешће путујући Европом, да би се потом на дужи период обрео у Француској. Овјде ће постати питомац војне академије, и те ће године у великој мјери обликовати његове политичке ставове.

Младост помућена политичким интригама

Зашавши у своје двадесете – а по свршетку војног образовања – Петра ће запратити гласине које су за циљ имале дискредитовање његовог угледа. Причало се да је у Француској водио расипнички живот, што никако није ишло на част потомку српског кнеза. Из тих разлога, махом је избјегавао друштво вршњака из Србије. Посветио се, уместо тога, проучавању идеја енглеског филозофа и политичара Џона Стјуарта Мила, те питања попут слободе штампе, демократије и, уопштено, слободе једног народа, постају визије које је млади Петар спонтано усвајао.

За то вријеме, политичко стање у његовој родној земљи било је све само не идилично. Упркос напорима да се оконча супарништво двају династија, атентат на кнеза Михаила Обреновића маја 1869. довешће до нових раскола. Петар се, у разматрањима око избора новог кнеза, нашао међу претендентима на престо, али након оптужби да је за атентат одговоран његов отац Александар, цијелој породици бива забрањен боравак у Србији.

Клевете ће га пратити и у наредним годинама – попут оне да је Турцима обећао повратак у српске градове у замјену за њихову помоћ да се домогне престола. У међувремену, нашао је учешћа и у војним походима: Француско-пруски рат, те босанскохерцеговачка побуна против Турака, дају му прилику да избруси војне вјештине.

Негдје у то вријеме, Петар Карађорђевић по први пут отворено проговара о намјери да са власти свргне династију Обреновић. За такво што, међутим, још увијек није био спреман. Од конкретних акција у том правцу одвраћају га друге животне околности – понајприје заоштрена политика у земљи, а потом и брак који је 1883. склопио са кћерком црногорског кнеза Николе.

Са супругом Зорком Карађорђевић Петар је у наредним годинама засновао породицу. На даљи његов живот утицаће и два немила догађаја: кнез Александар умире 1885. године, а пет година касније, по рођењу петог дјетета и Петрова супруга Зорка. Притом, бурна политичка дешавања доводе га у тешку ситуацију, што ће потрајати све до смрти Милана Обреновића 1900. године.

Борбом до посљедњег даха до заслужених признања

До самог почетка 20. вијека, незадовољство владавином Обреновића достигло је критичну тачку. Поред озлојеђеног народа, Александар и Драга падају и у немилост државе. Пар је убијен завјером војних официра, а о томе је, вјерује се, имао знања и сам Карађорђевић. У прилог му је даље ишло и то што су, сем војске и Народне скупштине, његов долазак на престо подржале Аустроугарска и Русија. Званична потврда о избору новог краља дата је 15. јуна 1903, а Петар I Карађорђевић крунисан је 21. септембра идуће године.

Прво са чиме се новоизабрани краљ сусрео бијеше политичко расуло у држави. Ипак, не заборављајући принципе демократије и гаранције слободе – а притом захваљујући умјешности у државним питањима – Србија тих година успијева изборити мјесто међу највишим свјетским политичким круговима.

Изазови, међутим, упркос томе не јењавају. Најпре се, усљед нових политичких превирања у свијету, Аустроугарска отворено окреће против Србије. Услиједеће и балкански ратови који ће краља оставити у тешком здравственом стању, али то га, по објави Првог свјетског рата, није одвратило од одласка на фронт.

Након што је поражену српску војску преко Албаније превео на Крф, Петру се стање још више погоршава. Упркос свим недаћама, дочекао је побједу по свршетку Великог рата. Истодобно постаје и краљ новостворене државе Срба, Хрвата и Словенаца, а само три године касније, 16. августа 1921, Петар Карађорђевић умире у Београду у 77. години.

На престолу га исте године насљеђује најстарији син, Александар I Карађорђевић. И мада је његова борба за мjесто краља Србије трајала безмало 30 година, у очима народа и државе остао је владар вриједан поштовања. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу крај Тополе, а у знак захвалности и успомене, Народна скупштина по његовој смрти једногласно усваја одлуку да вољени краљ понесе име Петар Велики Ослободилац.