Истог датума када је ослобођен нацистички логор Аушвиц, 27. јануара 1945. године, у Сарајеву је 51 годину касније изашла посљедња група српских логораша из злогласног логора "Силос" у Тарчину код Хаџића.

"Силос" је један од најзлогласнијих логора који је формиран одмах на почетку грађанског рата у БиХ, 14. маја 1992. године, а затворен на Светог Саву 1996. године или 67 дана након завршетка рата, односно парафирања Дејтонског споразума о успоствљању мира у БиХ.

"Рат је краће трајао него мучења у овом логору који је био `активан` 1.334 дана“, саопштено је из Удружења логораша регије Бирач, чијих је највећи број чланова прошао кроз овај логор, а након рата и изласка из логора су за породицама доселили у Братунац након сарајевског егзодуса.

Срби са подручја Тарчина, Пазарића и других мјеста у хаџићкој општини, која су на почетку рата остала под муслиманском контролом, су редом затварани, мучени, премлаћивани, убијани, исцрпљивани глађу у овом логору и вођени на прислни рад, а најчешће на првим брбеним линијама гдје су кориштени као живи штит, причају логораши.

Већина затворених били су цивили, а међу неколико стотина логораша у логору било је и неколико жена које су, такође, прошле неописиву тортуру и силовања.

Предсједник овог удружења Винко Лале рекао је Срни да је живио у својој кући и да су му наоружани муслимански војници неколико пута упадали у кућу, псовали, вријеђали, претресали и пријетили.

- Тражили су наводно радио-станицу, а односили ракију, накит и новац. Приликом хапшења стражар Азир отео ми је кутију цигарета, а на мој протест одговорио је ударцем кундаком у ребра. То је била улазница у пакао - присјећа се Лале.

Описујући мучења већ од привођења у логор, Лале истиче да му је приликом првог саслушавања полицијски службеник Салко Госто рекао да ће трећина затворених Срба бити послата на робију у Зеницу, трећина ће бити стријељана, а трећину ће оставити да буду слуге њиховим потомцима као у вријеме турске владавине.

- Мене су затворили на Петровдан, 12. јула 1992. године и тих дана затворена је већина Срба који су још били код својих кућа. Најмлађи логораш био је 14-годишњи дјечак Лео Капетановић, а најстарији 82-годишњи Васо Шаренац. Тих дана око 500 Срба било је затворено у `Силосу`, у логору у Пазарићу око 140 и у логору `Крупа` налазило се 150 српских логораша који су преживљавали страховита мучења и понижења у нехигијенским условима, без хране, воде, медицинске и било какве помоћи - објашњава Лале.

Он се присјећа да су убрзо сви логораши, због глади и мучења, преполовили тежину у односу на ону коју су имали при уласку у логор, а неколико их је умрло.

- Умро је Петко Крстић тражећи парче хљеба, а затим Обрен Капетина, Васо Шаренац, Богдан Вујовић и тај процес се наставио до затварања логора, многи су убијени и рањени приликом присилног извођења радова на првим борбеним линијама. Укупно је 28 логораша из `Силоса` умрло и убијено до његовог затварања, а велики број је преминуо ускоро након ослобађања - подсјећа Лале.

Према његовим ријечима, за злочине у "Силосу" првостепено су осуђени Мустафа Ђелиловић, Фадил и Халид Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

- Они су након седмогодишњег судског процеса, наших свједочења и доношења бројних доката, осуђени на укупно 60 година затвора, и том пресудом нисмо задовољни. Жалили смо се, али коначну пресуду још нисмо добили јер је заказано изрицање у новембру прошле године одгођено због вируса корона за 16. март - појашњава Лале.

Он каже да њега и остале логораше, сапатнике, радује сазнање да се овај судски проце наставља сутра, односно на дан затварања логора.

- Надамо се да у овом има неке симболике и да ће Суд БиХ коначно донијети једну правичну одлуку и да ћемо дочекати неку врсту сатисфакције, и ми преживјели и породице логораша који више нису међу живима - истакао је Лале, напомињући да ће активности Удружења логораша бити настављене да како би и остали извршиоци злодјела, који су на слободи, коначно одговарали пред законом.