На врата породице породице Нурковић из Сарајева прије више од 25 година закуцала је једна жена. Носила је у рукама малу дјевојчицу. Држећи је чврсто изговорила је реченицу која ће животе свих присутних у трену окренути наопачке:
– Добар дан, госпођо. Ништа ми не треба од вас, само желим вашем мужу да кажем да има још једно дијете.
Четири године од тог сусрета, на самрти – муж је супрузи одлучио да призна да дјевојчица није била грешка и да њихов син Елдар има рођену сестру.
“Ја сам мали који је био са друге стране врата”
– Отац ми је био професор Економског факултету у Београду, а мама је докторка. Тата је у тридесетим годинама сазнао да има рак, лијечио се гдје год је могао у бившој СФРЈ, покушавао и у иностранству. Моја мама је увијек путовала с њим због лијечења, тако да су ме углавном одгајали бака и дека. Када је већ било јасно да је тата на самрти, нека жена нам се појавила на вратима. Са собом је имала дјетенце. Рекла је тати да има кћерку за коју није знао, али да мисли да треба да је види док је жив. Покупила се и отишла. То је био шок и за њега и за моју мајку. Када сам имао четири године, мој отац је умро, а са њим и та тајна. Мајка је ћутала све док нисам постао пунољетан – прича своју филмску животну причу за Блиц познати фотограф из БиХ Елдар Нурковић.
Мала Милена, тајни плод забрањене љубави
– Тек када сам напунио 18 година, мама ми је рекла да имам полусестру и да уколико желим да је видим, могу да је потражим. Испоставило се да моја сестрица није била плод везе за једну ноћ већ дијете праве љубави. Отац је имао дугогодишњу везу из прошлости, али били су различите националности и родитељи те дјевојке нису одобравали њихову везу. То је била забрањена љубав и од почетка је била осуђена на неуспјех. Када је та љубав пукла, мој отац је упознао моју мајку и родио сам се ја – каже Елдар. Бијесан што су годинама од њега крили да има сестру, младић се дао у потрагу.
“Здраво, зовем се Елдар Нурковић, живим у Сарајеву и постоји могућност да сам ја твој брат”
– Желио сам да је пронађем. Нисам имао много информација које би ме до ње довеле. Знао сам само име и презиме старе љубави мог оца. Од неких људи који су са њим били блиски сазнао сам да је Српкиња и да је живјела у Мостару. Када сам напокон дошао до адресе, сазнао сам да су због рата отишли у Србију, а можда и негдје даље. Опет сам се налазио на самом почетку.
Све те године сам размишљао како бих волио да је пронађем, да је упознам, да попуним ту огромну празнину у животу који је био пун неких губитака.
Моја сестра није знала да постојим. Претраживао сам именике, звао многе бројеве телефона. Преко најразличитијих људи сам покушао сазнати било какву информацију. Сазнао сам да се зове Милена. Размишљао сам да постоји могућност да се сестра удала и промијенила презиме. То је већ била готово никаква шанса да је нађем. Изгубио сам сваку наду. Онда су се појавиле друштвене мреже – прича Нурковић како је текла потрага која је дјеловала немогуће.
Све док није успјела.
– Три године сам је тражио на Фејсбуку, безуспјешно. Током треће године тражења пронашао сам неколико дјевојака под истим именом. Свакој тој дјевојци сам послао поруку, која је имала крајње необичан садржај: “Здраво, зовем се Елдар Нурковић, живим у Сарајеву и постоји могућност да сам ја твој брат”.
Негде је добијао само “сеен”, неке су му говориле да је луд. А онда је порука стигла на праву адресу, Милени Добраш.
“Мама, неки човјек каже да ми је брат”
– Разни одговори су стизали од тих дјевојака које сам питао, али једна је коначно дјеловала као да би могла бити моја сестра. Она је знала само име и презиме мог оца. Њена мама јој је причала да је њен отац умро веома млад, и то је било све. Када јој је стигла моја порука, звала је маму и показала јој. Након тога је њена мама истрчала и закључала се у купатило. Дуго није хтела да отвори врата, све се претворило у шок. Када је отворила врата, рекла је: „Јесте, то је твој брат”, на шта јој је сестра одговорила како не може да вјерује да је то крила 28 година, иако јој је небројено пута говорила да жели да има брата. Милена дуго није причала са својом мајком зато што је крила истину од ње – каже Нурковић.
Скоро тридесет година након што су били са две стране врата – Елдар и Милена одлучили су да се нађу.
– Први сусрет са сестром је био веома емотиван. Два дана након што смо се први пут чули, сјела је у аутобус у Бањалуци и дошла у Сарајево. На аутобуској станици смо се први пут срели. Када је изашла из аутобуса, одмах смо се загрлили. Седам дана је боравила код мене. Нисмо се одвајали једно од другог. Био је чудан осјећај. Знаш да имаш некога ко је твоја крв, а мораш све из почетка, не знаш ништа о тој особи. Јако је чудно. Тешко показујем емоције, али она је више плакала. Све вријеме сам је посматрао и увидио сам да јако личи на мене и на мог оца. Покрети, прича, поприлично смо слични. Тешко да то могу описати речима. У контакту смо и виђамо се колико нам то време дозволи и покушавамо да надокнадимо пропуштено, завршава своју животну причу Нурковић.
Због страха им одузели право на срећу
– И даље ми је жао што су нам одузели наше вријеме. То су грешке које људи праве без икаквог размишљања. Разговарао сам с мајком своје сестре и она је била убијеђена да ја као дијете из легалног брака, друге вјере, никада не бих прихватио своју сестру. Из тих разлога није ништа говорила 28 година. Рекла ми је да би из тог страха поново исто урадила. Није фер ни према мени ни према сестри што су тако поступили. Да 28 година будемо једно без другог због њихових себичних ставова. Ми нисмо криви, каже Елдар.
Елдар је постао ујак!
У многим периодима свог одрастања много би ми значило да сам имао неког свог. Имати сестру или брата, имати некога с ким можете подијелити све, имати подршку, дијелити искуства. Нисам имао никога блиског себи. Очигледно да никада није касно, сада имамо одличан однос, редовно се чујемо, кроз осмијех прича Нурковић који је постао ујка! Милена је родила малог Константина, а он је одушевљено отишао да га упозна. Не само што су прихватили једно друго, Елдар и Милена сада заједно шетају малог Константина, нови живот и ново поглавље у њиховој невјероватној породичној причи.
