Дебеле наслаге идеолошког талога и потпуно непотребних и штетних манипулација деценијама оптерећују шумаричку трагедију, затамњујући истину о овом историјском догађају, неријетко и релетивизујући злочин њемачких окупационих трупа.

Полемике о броју стрељаних у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. и данас трају, иако је покојни историчар Станиша Бркић, дугогодишњи кустос Музеја „21. октобар”, послије четврт вијека истраживања, 2007. године објавио књигу „Име и број” и у њој изнио податке о 2.796 убијених. Могуће је да је стрељаних било и више, неколико десетина или пар стотина, прије свих Рома које су љотићевци, по наредби Марисава Петровића, нудили Нијемцима у замјену за Србе затворене у топовским шупама у Шумарицама. Упркос томе, у многим медијима се и данас говори о 7. 000 стрељаних, као да је 3.000 убијених – мало.

У Крагујевцу и околним селима, за само три дана, од 19. до 21. октобра 1941. убијено је скоро 3.000 недужних цивила. Била је то крвава одмазда за догађај на средокраћи пута између Горњем Милановца и Крагујевцу гдје су партизанске и четничке јединице 16. октобра напале окупаторску колону, убивши девет и ранивши 27 војника од којих је један преминуо у болници.

Одмазда је извршена по злогласној наредби „сто за једног” коју је генерал Франц Беме издао 10. октобра. По тој наредби, за сваког убијеног њемачког војника требало је стрељати 100 људи, а за сваког рањеног 50. Та наредба односила се само на Србе, не и на припаднике других народа што су живјели у Краљевини Југославији.

- Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво - ријечи су генерала Бемеа, бијесног што је на тлу слободарске Србије поражен у Првом свјетском рату.

Рацију у Крагујевцу и околним селима, која је почела 18. октобра увече, спровели су мајор Паул Кениг и капетан Фриц Фидлер који су и руководили стрељањем. Људе су купили по улицама, фабрикама, дућанима. На различитим стратиштима у граду, највише у Шумарицама, стрељани су и средњошколци, њих 261. Стрељано је и 16 младића узраста од 19 до 21 године, као и 40 дјечака који су имали између 11 и 15 година. Дакле, Нијемци су стрељали и млађе од 16 година, а најмлађи Драгиша Николић имао је 11 година и 11 мјесеци када су га сасјекли рафали у Шумарицама. Заједно са ученицима стрељани су и професори, директор Прве мушке гимназије Лазар Пантелић и директор Женске учитељске школе Милоје Павловић, за кога се везује предсмртни узвик „Пуцајте, ја и сада држим час.”

Упркос стравичном злочину који је почињен над недужним цивилима, њемачким властима то није засметало да од надлежних у граду прије неколико година затраже да се у Шумарицама подигне споменик и њиховим војницима, погинулим у оба свјетска рата на подручју Крагујевца.

- Што се тиче немачког захтева, он је изречен усмено, не у званичној форми. Уосталом, то питање подразумева и ангажман Владе Србије - изјавио је тим поводом за „Политику” члан градског вијећа за културу Миљан Бјелетић.

На овогодишњем Великом школском часу у Шумарицама, крај Споменика стрељаним ђацима и професорима, изведена је поема „Шум, Шумарице” Драгана Цвијетића. 

Српска православна црква канонизовала је „новомученике крагујевачке”, а одлуком Народне скупштине из 2011. године 21. октобар је проглашен за државни празник – Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату.

Забуна око петог три

Монументални споменик у срцу Шумарица, крај којег се сваке године одржава Велики школски час, централна манифестација октобарских комеморативних свечаности, рад недавно преминулог вајара Миодрага Живковића – Споменик стрељаним ђацима и професорима, што је званичан назив тог обиљежја из 1963, многи и данас зову „Пето три”, прије свега због облика који подсећа на римски број пет. Додатну забуну унијеле су и неке умјетничке интерпретације трагичног догађаја, прије свега песма „Крвава бајка” Десанке Максимовић са стихом „умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.” Ова песма је објављена одмах послије рата, а на то се касније надовезао и филм „Прозван је пети три” сценаристе и редитеља Миленка Штрпца из 1962. године.

Због погрешних претпоставки у вези са пјесмом и идеолошке злоупотребе историјских чињенице у филму не само да се дошло до медијски устаљеног, а погрешног назива споменика, већ многи мисле и како је у Шумарицама стрељано читаво одјељење пето три Прве мушке, данас Прве крагујевачке гимназије.

Из петог три Прве мушке гимназије нико није стрељан. „Политика” је у неколико наврата износила овај податак, а овај лист посједује и списак и имена свих ученика петог три, као и њихове друге генералије које су унијете у гимназијски дневник за школску 1941/42. годину. Школски дневници овог и других одјељења Прве мушке гимназије, као и других крагујевачких школа, брижљиво се чувају у Историјском архиву Шумадије.

Пето три имало је 51 ученика, 37 уписаних на почетку и 14 током школске године. Школу је завршило 27 ученика, а њих 24 се исписало из различитих разлога, или да би прешли у неку другу школу или зато што су морали да промијене мјесто боравка.

У петом три било је највише Крагујевчана и ученика из околних села, али било је и гимназијалаца из читаве Краљевине Југославије, данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Мостара, Струмице, Скопља, Суботице, Ваљева... Родом из Урошевца је Димитрије Тадић, рођени брат нашег чувеног глумца Љубе Тадића.

Разредни старјешина петог три био је Предраг Миџовић, који је одјељење преузео од свог колеге професора Живојина Лазаревића 24. марта 1942. године.

Гимназије се тада нису уписивале редовно, одмах по завршетку основне школе, него је средње образовање настављао ко је кад могао, односно напуштао по наређењу или на молбу родитеља који су живјели на селу. Тако су ученици петог три били различитог годишта, од 1923. до 1927. Срећом, нико од њих није скончао у масакру који су октобра 1941. у Крагујевцу починили војници Вермахта. У Шумарицама су стрељани ученици неких других одјељења Прве мушке гимназије.

Пише: Бране Карталовић