Тушевљаци, Лубуре,Шакоте, Пушаре,Пукете, Мркаје, Лемези, Крављаче, Марковићи, Кубуре, Фуртуле, Његе, Дивчићи, Цинцари, Ђокићи, Таушани, Јанковићи, Шкрбе, Јевтовићи, Самарџије, Крешталице, Катићи, Кусмуци, Клачари, Чечари, Милидрази, Шућури, Мрде, Васковићи…само су нека од презимена која су се провлачила кроз стару штампу двадесетих и тридесетих година прошлог вијека. Било је ту свега, од црне хронике до спортских такмичења, од трагедија до симпатичних догађаја.
1928: Ауто прегазило коња на Илиџи-Милидрази умало линчовали возача
“Југославенски лист” у септембру 1928. доноси причу о томе како је двадесетједногодишњи Мустафа Балко из Сарајева, возећи брзо ударио коња Сима Милидрага, и при томе му сломио предње ноге. Браћа Милидраг, Симо и Данило, почели су Мустафу тући шакама. “Хтјели су га млатити и колцем, али су то спријечили дотрчали полицајци”. Свједоци су имали различите исказе па тако кафеџиница Гоја Зужа тврди да је Милидраг крив, док шеф обласне контроле Петар Милојевић тврди супротно. “Згажени коњ још није убијен. Чека на комисију која треба да изврши увиђај”. Балко је у пратњи полиције отпремљен за Сарајево и тиме спашен од Милидрага који је тражио одштету од тадашњих 4000 динара.
Лубура, Шакота и Пушара најбољи стријелци
На стрељачком такмичењу одржаном у октобру 1930. у Хаџићима Илија Лубура је освојио прву награду на “тежој побједној мети”, док су Миле Шакота и Мићо Пушара освојили прва два мјеста на “међуградској мети”.
Неуспјешна отмица младе
Београдско “Време” из фебруара 1931. пише о неуспјелој “отмици” дјевојке. Ћиро Њего из Блажуја, “загледао се” у Радојку Ђекић, али њени нису били за, па је морао да је одведе кући без њиховог пристанка. Ђекићи су сутра са патролом дошли у Блажуј гдје је Радојка рекла да је дошла својом вољом и да хоће да остане. Тада је њен брат Милан запријетио самоубиством, ако не пође са њима кући па је “заплашена том пријетњом, дјевојка ипак пристала да се врати”.
1923: Сукоб Мрде и Лемеза око “рода и кољена”
У сарајевским “Вечерњим новостима” из 1923. сазнајемо о тучи Војина Лемеза и Пере Мрде. Чланак говори о томе како су Војин Лемез и Перо Мрда, “тежаци из сарајевског поља”, након цркве, отишли у кафану код Михајла Церовића “да се малко окријепе”. Пошто су попили по неколико фртаља ракије, услиједила је расправа око тога ко је бољег поријекла. Механџија их је избацио из кафане због свађе, а расправа је настављена вани и убрзо прерасла у тучу. У тој тучи Лемез је извукао дебљи крај, јер га је Мрда ударио неколико пута штапом у главу. Лемез, сав крвав потеже нож, али тада интервенише полиција и обојицу их трпа у затвор на хлађење.
Тушевљаци се потукли због дјевојке
Бранко Тушевљак из села Горњи Подивићи, завршио је у новинама 1940. јер је умало убио рођака колцем. Заљубљен у извјесну Босу, није знао да његов рођак Манојло гаји иста осјећања према њој. Супарништво је појачавала чињеница да је Боса обојици посвећивала подједнаку пажњу. Пошто је Бранко био “лијеп као дјевојка”, Манојлу није преостало ништа друго већ да слаже на њега да је “килав”. Причу је смислено проширио селом, па је дошла и до фаталне Босе. Након што је она пренијела Бранку да је чула од Манојла “да је под маном” и да читаво село прича како је “килав”, он је љут отрчао у шуму и тамо налетио на Манојла. Узалуд се овај клео у крсну славу, радио је колац преко леђа све док га није онесвијестио. Жандарима је Бранко изјавио “Што је причо цурама..зато сам га ишибо…Само лаже да сам га пребио…Нако, ето ударио сам га да се мало уавиза..”
Таушанима се извињавали по новинама
У најчитанијим сарајевским новинама, Куићевој “Југословенској пошти”, у фебруару 1934. изашла је изјава извјесног Грује Ђокића. У тој изјави, Ђокић “жали” јер је у октобру претходне године увриједио Крсту Таушана.
Мркаја освојио награду на гусларском такмичењу у Скопљу
Писали смо о гусларским такмичењима у Сарајеву , али Сарајлије су остављали траг и на такмичењима изван свог града. Тако налазимо траг да је у октобру 1929. Српско коло из Алипашиног Моста организовало гусларско такмичење у Скопљу. Другу награду на овом такмичењу освојио је Реља Мркаја “који је на утакмици најбоље сачувао карактеристике правог народног гуслара”.
Саобраћајка Цинцара из 1933.
У септембру 1933. “једном војничком теретном возилу које се спуштало низ Коваче, пукла је кочница и возило је налетило на аутомобил Петронија Цинцара“. Приликом судара погинуо је Мујо Ахметашевић, а повријеђени су Цинцар и Сулејман Пливчић.
Аутор: Александар Костовић
