Доносимо вам наставак свједочанстава о страдању сарајевских Срба у Одбрамбено-отаџбинском рату.

• 

  Свака авлија армија (Први дио)

  28.02.2024. 08:50

  Славко Шибалија, инжењер у „Телекому“ у Београду, не тугује за Сарајевом, одавно га више не сматра „својим“. Не може да има радост сјећања на дане поред Башчаршије гдје је прије рата становао (Ул...

Догађаји

Свака авлија армија (Први дио)

28.02.2024. 08:50

Уништена села

Многа од српских насеља Сарајева су у многобројним муслиманским нападима уништена и етнички очишћена. Највише су страдали Граховиште и српски дио села Хотоњ у општини Вогошћа, Касатићи у општини Хаџићи, Требачај, Миље, Ледићи, Лисовићи, Горња Пријасница и Кијево у општини Трново, Чемерно, Кртине и Млини у општини Илијаш, Подграб у општини Пале.

Исту судбину су доживјела и многа урбана градска насеља: Пофалићи, Храсно брдо, Велишићи, Игман, Храсница, Бјелаве, Чакле или Бабин дол, Алипашино поље, општински центри Хаџићи, Пале, Трново, Илиџа.

У писању овог фељтона коришћени су, између осталог, документи и свједочења објављени у књизи "Страдања Срба у Сарајеву", подаци Центра за истраживање злочина над српским народом, наводи из књиге Миливоја Иванишевића "Злочини над Србима у БиХ" и изјаве прикупљене у обавештајним службама Војске Републике Српске.

Стрељао сам копаче

Република Српска, Бијељина, 5. април 1996. године, Управа криминалистичке полиције. Чита се изјава осумњиченог за ратне злочине.

Јасмин Шљиво, син Хусеина и мајке Племе, рођене Ченгић. Рођен 20. 1. 1975. год. у Сарајеву, СО Центар, по народности Бошњак, држављанин Федерације Босне и Херцеговине, по занимању КВ кувар, незапослен, војно неспособан... У тзв. Армији БиХ војно ангажован од 8. 4. 1992. год. до почетка 1995. год. у 115. моторизованој бригади (10. Брдска бригада - „Цацо“), кад је према личној изјави оболио од епилепсије и СЦХ, до заробљавања стално настањен у Сарајеву, уица Коматин бр. 47, СО Стари Град, до сада привођен у просторије ЦЗ Сарајево ради обраде од стране МУП-а БиХ, у вези са злочинима које су починили под командом Мушана Топаловића Цаце.

- У прољеће 1992. године ја сам завршавао други разред Средње угоститељске школе, смјер кувар. Као и сви моји вршњаци, ја сам одлазио у Дом културе у насељу Широкаћа, СО Стари Град, гдје се окупљало много грађана муслиманске националности. Ту сам слушао приче о рату у Хрватској и ту сам први пут и чуо да ће доћи до избијања рата у БиХ. Мој подстанар Каркеља Бећир ми је рекао да ће се сигурно заратити и у Сарајеву. Дана 8. 4. 1992. године, мој пријатељ Љаљај Енвер, рођен је, мислим, 1976. године у Сарајеву, завршио четири разреда основне школе, и ја смо се добровољно пријавили, и Фаид Авдибеговић нас је распоредио као курире у јединици која се звала „Босна 27“ и заузимала положај од Широкаћа преко Златишта до Осмица. Тада смо задужили и униформе бивше ЈНА. Средином мјесеца септембра је већ функционисала 10. Брдска бригада. Мене је примио Самир Бејтић, стар око 27 година, прије рата регистровани криминалац. Средином новембра Мушан Топаловић је формирао јуришну чету и тражио је добровољце.

Почетком фебруара 1993. године у нашој чети су тражили пет добровољаца који би чували команданта бригаде. Љаљај Енвер, Јусуф Лендо, Сувад Милић, Хоџа Амир и ја задужили смо маскирне униформе, аутомате „хеклер“ и пиштоље. Баш тог дана у штаб су доведени брат и сестра Недељко и Недељка Лакић и њихов рођак Миодраг из насеља Алипашино поље. Довели су их Самир Бејтић и Хасић Сенад.

- Недељко и Миодраг су одведени до мјеста Казани гдје су убијени и бачени у јаму. Убио их је Самир Бејтић. Иста група је у штабу јуришне чете силовала Недељку. Самир Бејтић, Јусуф Лендо и Сувад Милић тукли су немоћну Недељку опасачима и шакама. Натјерали су је да се свуче и завезали су је за кревет. Тог дана је, по мојој процјени, над њом силовање извршило 20-30 припадника јуришне чете. Недељку су оставили живу, али су је вреијђали псовкама и када је излазила Јусуф Лендо ју је ударио ногом.

Послије два или три дана од убиства Лакића у штаб је доведен Јован Савић, професор географије у ОШ „Морис - Моцо Салом“. Мени је он био разредни старјешина. Гледао сам како Савића метком из пиштоља убија Самир Бејтић. Неколико дана послије овог догађаја дата је лажна узбуна на нашој линији. Српског напада није било па је Мушан Топаловић био врло љут. Много је псовао и пријетио свима редом. Послије неколико минута Топаловићу су довели једног мушкарца старог око 35 година. Топаловић га је вријеђао и тражио да му каже име. Мушкарац је одговорио да се зове Сокол Драган. Топаловић му је псовао српску мајку и православног бога. Окренуо се ка Самиру и повукао прстом преко врата. Бејтић је Драгана везао за вучну куку и тако га вукао све до штаба. Када смо ми стигли, Сокол Драган је лежао покривен чаршавом. Сувад Милић га је открио и ја сам видио да истом цури мозак, те да је већ умро.

Такође ми је познато да је Слободана Вујовића званог Вуја у команду довео Сенад Хасић. Био је уредник забавно-музичког центра у „Дискотону“ Сарајево. На Казанима га је заклао Самир Бејтић. Почетком марта су Бејтић и Хасић из ОШ „Морис - Моцо Салом“ довезли Зденку Бушић, наставницу историје и Марију Трбојевић, наставницу географије. Убијене су на тај начин што је Мушан Топаловић ставио главе жена на камен, а затим се са удаљености од десетак метара затрчао и скочио на главе наставница, усљед чега су оне и умрле. Тијела убијених наставница смо побацали у јаму Казан.

Јована Ристића, старог око 50 година, убио је Армин Хоџић на тај начин што му је наредио да легне, а затим га је ножем заклао. И Црњак Илија, стар око 40 година, је послије неколико дана доведен до јаме, гдје га је Топаловић питао да ли је свјестан шта ће му се догодити. Ово питање је постављао свим жртвама. Самиру Бејтићу је показао да истог закоље, што је Самир и учинио на тај начин што је наредио Црњаку да легне и само једним потезом ножа преко врата га преклао.

Крајем марта Мушан Топаловић је наредио свим командирима чета и водова да искупе све копаче из радних водова. Скупљено је око 150 мушкараца. Копачи су постројени у три реда. Топаловић је издао команду да пуцамо у исте. Сви смо пуцали у људе иако нисмо знали разлог. Пошто су сви попадали, Топаловић је лично контролисао да ли има ико жив, па је пуцао из пиштоља у главу. Тијела убијених побацали смо у јаму Казани. У априлу смо побили 30-40 копача. Сви су постројени у линију. По мојој процјени пола од тих људи су поклали Бејтић и Хасић, а остале смо ја, Љаљај, Хоџа, Лендо и Милић побили из аутоматског наоружања.

Током мјесеца 1993. године на копање по граду тјерани су сви мушкарци. Било је неких који су се бунили и Топаловић је наредио да се одмах доведу до Казана и побију. У тој групи је било 50-60 људи.

Договор са пушкама

Напомињем да ми је Сувад Милић, који је тада био на Топаловићевом обезбјеђењу, открио да је код Мушана Топаловића долазио Алија Изетбеговић и рекао му да заврши са етничким чишћењем Сарајева. Топаловићев задатак је била општина Стари Град, а Изетбеговић је обећао да ће остатак града очистити од Срба уз помоћ Јусуфа Празине, Рамиза Делалића Ћеле, као и Мустафе Зулића. Топаловић се са Пушкар Секибом, званим Пушка, у то вријеме командантом 2. Брдске бригаде договорио да му доставља поруке са именима и адресама Срба на општини Стари Град. Топаловић је Пушкару плаћао за сваку поруку.

Силовања до смрти

Муслиманске власти су крајем 1993. године ухапсиле велики број војника, припадника 10. Брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца. Топаловић је убијен у драматичној акцији хватања у центру града. Припадници ове војне формације - ако се тако може назвати - били су у први мах оптужени за геноцид над цивилним (српским) становништвом. То је било прво и једино признање званичног Сарајева о злочину из вЈерских и националних побуда, али је он приписан криминалцима који су се отели контроли.

Суђења су била својеврсна фарса. Оптужени су чак јавно признавали злочине, понашали се као хероји, али је већина крволока пуштена. Између осталих, на слободи се нашао и Јасмин Шљиво. Вратио се да „ратује“ у 10. Брдској бригади, док почетком 1995. није проглашен за војно неспособног. Према сопственој изјави, оболио је од епилепсије и шизофреније, а није потпуно разјашњено како се нашао на српској територији, када је заробљен.

Настављамо цитирање изјаве Јасмина Шљива, дате пред истражним органима Републике Српске 5. априла 1996. године, уз незнатна скраћења, а преносећи је онако како је написана и потписана.

- Према мојој процјени, за вријеме док је Топаловић командовао бригадом, на Казанима, као и на другим мјестима по граду, припадници ове јединице убили су више од 3.000 људи, углавном српске националности. Појединачна убиства вршена су углавном по дојавама Пушкар Сакиба.

Преко Ћамила Бибера Ћаме, шпијуна у бригади којом је командовао Зулић Мустафа, сазнао сам да су њени припадници такође масовно убијали Србе и то иза Козије Ћуприје према Липишници. Причало се да је тамо убијено око 1.500 Срба.

Цијела наша група је била затворена након што је Топаловић Мушан убијен од стране Авде Хебиба. (Хебиб је био начелник полиције Стари Град, коме је Топаловић убио сина кога је држао као таоца - примедба В.П.). Били смо у Централном затвору, а команданти у затвору „Виктор Бубањ“. Иако сам ја све признао шта смо радили током 1993. године, никада нисмо осуђени, нити смо сносили неке посљедице. Након изласка из затвора, мене су физички малтретирали Јусуф Лендо и Сувад Милић, јер сам на истрази све рекао. Колико ми је познато, Самир Бејтић је побјегао приликом убиства Мушана Топаловића и сада се налази у Зеници у 7. Муслиманској бригади. Такође сам чуо да је извршио корекције на лицу, те да је добио ново име и презиме.

У нашој јединици је поред убистава било врло заступљено и силовање дјевојака и жена. Углавном су силоване дјевојке и жене српске народности, а прве које се сјећам је била Недељка Лакић, чије сам силовање раније описао. У фебруару 1993. године је Самир Бејтић из школе „Морис - Моца Салом“ у просторије јуришне чете довео наставницу српскохрватског језика Јасну Биоградлић, стару око 35 година. Исту је физички малтретирао, а за кревет су је везали он и Јусуф Лендо и скинули јој одјећу. Силовање је започео Бејтић, а након њега је судјеловало 20-25 припадника јуришне чете. Наставница је преживјела и данас предаје босански језик у истој школи.

Након три или четири дана Јусуф Лендо и Сувад Милић доводе три дјевојке. Не сјећам се њихових имена, али знам да им је Јусуф псовао српску мајку. Лендо и Милић су физички малтретирали дјевојке, све три су везане за кревет. Над њима су силовање извршила тридесеторица војника јуришне чете. Накит са дјевојака су узели Лендо и Милић. Након силовања дјевојке су истјеране из просторије праћене подругљивим коментарима и пријетњама.

Крајем фебруара Јусуф Лендо и Сувад Милић довели су дванаест година стару дјевојчицу српске народности. Над њом је извршено силовање на тај начин што су са ње одјећу скинули, а Јусуф Лендо је дјетету руке везао за кревет. Он је први извршио силовање, а затим су то исто учинили Сувад Милић, Хоџа Амир, Љаљај Енвер и Кајанија Ферид. Дијете је све вријеме плакало. Када је Кајанија почео силовање, дјевојчица је умрла. Ја сам, такође, имао намјеру да учествујем у силовању. Тијело умрлог дјетета Јусуф Лендо је ставио у кесу за отпатке и одвезао у јаму Казани.

У марту 1993. године Кајанија Ферид је довео Санелу Пекић, муслиманку, стару око 20 година. Исту смо пријетњама присилили да се свуче, па смо је силовали, Лендо, ја, Кајанија, Милић и још око 20 јуришника. Након силовања Санели смо дали пуну кесу цигарета. Сутрадан је Кајанија довео Кантар Лејну, мислим да је хрватске националности, стару 17 година. И њу смо силовали као и Санелу, а на крају јој је Јусуф Лендо запријетио да никоме не прича. И њој је поклоњена пуна кеса цигарета.

Послије четири или пет дана са улице су Лендо и Милић покупили двије близнакиње, Мирјану и Слађану, старе око 20 година, плаве косе, крупније грађе. Њих двије су ударане кожним каишима. Завртане су им брадавице на дојкама. Неки од јуришника су их зубима гризли. Над истима је силовање извршило око 30 јуришника.

Почетком априла 1993. године Јусуф Лендо је довео Ренату Радмиловић, стару 19 година. И њу смо силовали као претходне. Силовање је трајало пар сати и када ју је можда двадесети војник силовао, Рената је умрла. Њено тијело су Лендо и Милић спаковали у двије вреће за отпатке, одвезли до Казана и бацили у јаму.

Привилегије и обавезе

- По мојој процјени, у просторијама јуришне чете током 1993. године је силовано 50-60 дјевојака и жена. Свим силовањима нисам присуствовао због обавеза у јединици, као и због тога што нисам увијек ни био позван.

Све вријеме док је Топаловић Мушан командовао бригадом, припадници те јединице су по граду имали привилегије и нису никоме ни за шта одговарали.

Мрак у Храсници

Живот Срба је утолико лакши уколико су даље од Башчаршије. То је било неко неписано правило међу Србима заточеним у Сарајеву. Не и за удаљену Храсницу. Послије првих напада на мјесто Илиџа, 22. априла 1992. године, новостворена муслиманска територија обухватала је насеља Храсница, Соколовић колонију и Бутмир. Другачије речено, од сарајевског аеродрома до подножја планине Игман.

- Тај дио територије под контролом муслиманске фундаменталистичке владе из Сарајева постао је својеврстан логор, а у њему су одмах формирани затвори - тамнице, казамати у казамату - свједочи Роберт Медић.

Прва жртва се увијек памти, овдје је то Радослав Говедарица Рако, ухапшен у стану уз оптужбу која је касније била иста за све и приликом претреса станова и одвођења - имао је оружје, давао је сигнале „ћетницима“ са брда. Говедарици нису нашли никакво оружје, нити је давао било какве сигнале, али је мјесец дана звјерски мучен у затвору у Улици 29. новембра, пао је у кому крајем маја, па је пребачен у стан у којем је наредног дана пронађен мртав.

Тијело Говедарице је сахрањено на непознатој локацији. Сви Срби који су послије њега ликвидирани по затворима или су убијени и страдали на друге начине, сахрањивани су на ледини иза мале музичке школе, на самом улазу у насеље Храсница. А све жртве су сахрањивали Срби, припадници јединице за присилан рад.

- Био сам болестан, отац ми је био болестан, али смо натјерани да радимо најтеже послове, па и укопавање убијених Срба - говори Роберт Медић. - Балије нису дозвољавале достојно укопавање убијених и погинулих. Већина је бачена у раке без одјеће и без сандука. На њих је посут само креч. Никако се нису смјела стављати било каква вјерска или национална обиљежја на гробовима, а у почетку гробна мјеста нису ни обиљежавана. То је могло тек касније, али су постављане пирамиде, а не крстови.

Мала музичка школа. Прве успјешно одсвиране етиде. Дјеца Фабрике „Фамос“. Лијепа и ледена планина Игман, онолико снажно извире ријека Босна. У њу се улива ријека Жељезница, а онда ће она вјероломна Миљацка. Ма, ко си ти, Сарајево? О томе ћемо други пут. У своје вријеме, ако је неко желио да снива лијеп сан, сјећао се дрвореда према Врелу Босне. У вријеме рата, са лијеве стране, остаде Храсница.

- У мају 1992. године почиње мобилизација радно способних мушкараца у јединице за присилан рад, тзв. Цивилну заштиту и радни вод - наставља Роберт Медић.

Ту су искључиво Срби, од 17 до 65 година. Присилан рад је подразумИЈевао најтеже и најпрљавије послове, а то су били: копање ровова и траншеја према српским положајима... Ми, Срби, помажемо непријатељу да нас наши не би ослободили? Има ли то везе с памећу?

- Копали смо канале за водовод и кализацију, радили на депонијама смећа, сјекли смо шуму, били смо слуге у приватним кућама гдје су били муслимани, преносили смо најтеже товаре, сахрањивали мртве, ексхумирали лешеве за размјену... Зашто? - пита се Медић.

Мом брату Бориславу, имао је тек 14 година, тешко оболио, био је парализован, нису дозволили да напусти Сарајево. Локални Црвени крст је на нашу молбу за евакуацију одговорио да нас не подржавају, јер би одлазак значио „етничко чишћење“. Зато нас задржавају, а мој брат копни.

У зиму 1993. године у свом стану изрешетан је Младен Самарџија, стар 32 године. Одмах затим убијени су Предраг Малетић и Бата Ковачевић на линији раздвајања муслиманске и српске стране док су били на градњи ровова. Прије тога су Малетића сурово тукли у војној полицији зато што је коментарисао убиство Самарџије.

- Манијаци су се иживљавали. Стављали су нас као живи штит према Србима. Неки од нас су и жељели брзу смрт. Срби са оне стране су знали шта се дешава и нису пуцали по цијену изгубљених положаја - свједочи Медић. - Наше радно време трајало је свакодневно од 12 до 16 часова, па чак 32 часа без прекида. Сјећам се краја 1992, нас 50 одведено је у правцу додирне линије Стојчевац. Задржани смо ту 36 часова, било је 20 степени испод нуле, добили смо за то вријеме само један оброк. Снијег. Тјерали су нас да земљу копамо голим рукама. Ко би застао ударали су га кундацима, тукли до изнемоглости. Настрадали су Драган Бришић, Дражен Бјековић, других не могу да се сјетим. Мог оца су тјерали да глође дрво. Забављали су се тако што су нас тјерали да пуштамо животињске крике, репетирали су оружје, пуцали поред наших глава.

Отац Роберта Медића, Милан, био је правник, радио је у „Фамосу“ док није, као и сви Срби, добио отказ, јуна 1992. године и онда мобилисан у „радни вод“.

- Упади у српске станове били су свакодневни, у прво вријеме су нам отимали и храну, оптужујући нас да посједујемо оружје, војну опрему, радио-станице, да сарађујемо са „агресорима“ - наводи Медић. - Србе су одводили у затворе који су били у приватним кућама, испод трибина стадиона ФК „Фамос“, школама, а агонија се сваким даном појачавала. Посебан траг у мени оставило је вријеме када сам радио на ексхумацији лешева. То је био љетњи период, јули, август.

У априлу 1993. године пребачено је неколико цивила, заробљеника из злогласног затвора Тарчин (мучилиште и логор у силосима, гдје су муслимани бацали Србе) у радне водове Храснице. Између осталих, били су Милан Крстић, Ранко Варагић и Славољуб Капетина. Догодило се да су четворица Срба, без обзира на опасност од мина, побјегла ка слободној територији.

За одмазду, кивни на бјегунце, припадници мулиманске војске и полиције стрељали су тројицу заробљеника - Крстића, Варагића и Капетину - наводи Медић. - То је била представа од које ми је и данас мука. Тијело једног од стрељаних донијето је испред једне куће. На њему су се иживљавали пролазници, муслимани. Чак су и дјеца довођена да из аутомата пуцају на леш убијеног. Гледао сам ту мржњу. Увођење дјеце у злочин има делокосежан циљ.

- Било је плус 32 степена, размјењивани су мртви, копао сам код мале музичке школе, лешеви су били у најгорој фази распадања, а ја без икакве заштитне маске - говори Медић. Једном тијелу је била изваљена рука, а сви су имали трагове физичког злостављања. Онда сам чуо звук клавира, неко је покушавао да засвира „На лепом, плавом Дунаву“. Никако му није ишло. Не знам шта ми је било, повикао сам: "Доста, не мучи Штрауса!" Одмах сам добио ударац у главу. Догађало се да враћамо лешеве послије неуспјеле размјене. Тако сам почео да тепам мртвим тијелима. Говорио бих: "Добро, лези још мало овдје, док не дођеш код мајке и оца."

Затвори

Затваране су читаве породице преосталих Срба у Храсници. Између осталих, цијела породица Папучић, отац Мишо, млађи син Душко, старији Слободан са женом Маргаритом и шестогодишњим дјететом. Отац и синови су убијени. Затворени су Слободанка Матић и њен син Младен (14). Они су годину дана робијали у затворима Храснице.

Шифра "стиже пакет"

До избијања рата у Храсници је живјело 3.150 Срба, а многи су побјегли предосјећајући шта им се спрема. Нису морали да буду много видовити - имали су сусрет прве врсте са муслиманским паравојним јединицама, добијали су пријетеће поруке, у телефонским позивима им је сугерисано да напусте станове.

Већ крајем априла 1992. године војска и полиција, као и паравојне групе, упадају у српске станове током дана и ноћи, претресају их, застрашују и одводе чланове породица на саслушање.

- Рат ме је затекао док сам радио у фабрици мотора „Фамос“ - свједочи М. В. (пуна имена и презимена позната су редакцији "Новости"). Ухапшен сам због покушаја изласка са овог подручја. Провео сам два мјесеца у подрумским просторијама у Улици 29. новембра. У подрумима за угаљ и дрва било је обично по 18 људи у већим одајама, а у мањим по три човјека. Тукли су ме, понижавали, изругивали ми се... Мој комшија Максим Шојић од батина је издахнуо за четири дана. Када су га сахрањивали, то су радили Срби у тзв. радним водовима, видјели су да су му поломљене руке, ребра, вилица и све остало.

М.В. констатује да је цијели ток рата провео у затвору, разлика је била само у томе што је некада могао да спава у стану, када званично није био у затвору. Говори да је спавање у стану понекад било страшније од оног у затвору, јер се није знало када ће манијаци да упадну и одмах крену са иживљавањем и пљачком.

- Мислим да муслимани имају јако добро разрађен систем за уништење Срба, нарочито психички - говорио је М.В. приликом пребјега на српску територију.

Муслимани су знали да пуцају на нас, док смо копали ровове на истуреним линијама, говорећи да то чине Срби. Тако сам и ја рањен карајем 1993. године у лијеву руку, тачно у висини срца, што значи да је неко хтио да ме убије, неко од муслимана комшија, ко ме је знао, а изнад свега мрзио само зато што сам Србин.

Дошло је вријеме пребацивања из затвора "Храсница", кроз "фамозни" тунел испод писте аеродрома.

- Тај тунел и мој пролаз кроз њега је нешто најстрашније и најмрачније што сам доживио - говори М.В.

Тунел је дугачак око километар, висок око 1,7 метара, широк око 1,5 метара. Прије улаза у тунел су нам везали очи, а затим нас постројили и изложили као „ћетнике“ зликовце. Поред нас пролазило је на стотине муслимана, мушкараца, жена и дјеце, који су нас ударали, пљували, вријеђали и радили од нас шта су хтјели. Потом нас уводе у тунел у колони.

Затвореници су пролазили кроз тунел и тад је почео пакао: вика, цика, урликање, ударање ногама, рукама, палицама по глави, бубрезима, ребрима. Блато је било до колена, људи су падали, гмизали уз батине и псовке и то је трајало цијелу вјечност. Излаз из тунела је већина дочекала без свијести, вучена од других, а сви у крви, поломљених ребара и избијених зуба.

И са друге стране тунела, разјарени пролазници логораше гађају камењем, пљују, ударају и вријеђају. Од затвора у Храсници, па све до излаза из тунела, затворенике су пратили полицајци, чувари из "Храснице", посебно одабрани за овај посао. Према ријечима М.В. највише су их тукли Алија Пичуга, Зијо Чолпа, Сејо... Послије дугог чекања дошао је некакав комби у који су несрећнике утрпали као дрва, једног преко другог и одвезли у затвор „Виктор Бубањ“.

- У „Виктору“ сам натјеран да напамет научим једну пјесму о Алији, а ко на провјери није знао ту пјесму, добијао је тешке батине - свједочи М.В. - Сада се питам ко сам ја и шта је остало од мене. Послије свега, осјећам се јадно и биједно, јадно и чемерно. Но, шта вриједи говорити о томе.

- Радио сам у „Фамосу“ и живјели смо срећно ја, моја жена и двоје дјеце - говори Мирко Влашки.

Рат нас је затекао у Храсници, у нашем стану. Моја жена је сматрала да не треба никуда да идемо, јер никоме ништа ружно нисмо учинили. У јуну 1992. године муслимани постављају страже испред хаустора. Видимо да нема излаза.

У почетку августа муслимани нападају на насеље Војковиће, с лијеве стране Храснице, које су држали Срби. Доживљавају тежак пораз. Многи лешеви остају у шуми изнад „Фамоса“. За Србе у Храсници - пакао. За све су криви. У затвору убијају Борка Стојановића, Радомира Милутиновића, Мишу Папучића и његовог сина и Достимира Николића Шекија. У то вријеме је управник затвора био Амир Шабовић, радник „Фамоса“.

Младен Самарџија је убијен на вратима стана. Драго Бјелица је жртва снајпера. Предраг Малетић је погинуо од гранате, Мика Андрић од снајпера. Драган Баришић и Бошко Анђић су пошли на српску страну, али су погинули у пољу код „Фамоса“ од нагазне мине.

- Муслимани и ХОС са стране пале „Фамос“, фабрику мјењача - наставља Мирко Влашки. 

Послије тога пјевају и носе црну заставу са мртвачком главом. Многи муслимани задовољни, кажу, "направиће нама Швабо још бољу фабрику".

Долази 10. септембар 1994. године.

Крећу два аутобуса са 118 путника. Купили су карте за 20 ДЕМ. У по два кофера цјелукупна имовина. На Игману, ујутру, хапси их полиција. У колони два по два, правац затвор у Храсници.

- Дошао сам и ја на ред за испитивање - говори Влашки.

Одмах на улазу ударац у слабине. Шесторица са палицама сједе. Устаје један, удара ме у приједелу срца. Губим дах. Скачу сви на ноге, ударци пљуште по тијелу. Падам три пута, дижу ме и поново туку. Одводе ме у ћелију крвавог.

Долази 12. новембар 1994. године, дан када Влашки одлази из затвора у Храсници. Затвореници иду преко Бутмира, вече се спушта. Долазе пред чувени тунел, који је веза Сарајева са западом. Ову групу од 12 људи води пет полицајаца. Пред тунелом им везују очи.

- Чујемо вику пред тунелом: „Ево ћетника!“ - свједочи Влашки.

Туку нас куда стигну, онако беспомоћне. Кроз тунел човјек мора ићи сагнут. До излаза је читава вјечност, а тамо нас опет туку мушкарци, жене и дјеца из Добриње. Крећемо у затвор „Виктор Бубањ“, односно „Рамиз Салчин“. Ту стражари позивају телефоном појачање полиције. Један говори: "Дошао пакет". Недуго затим, долазе радосни монструми. Поново нас туку и чизмама и палицама. Послије нас прегледа љекар, види наша леђа црна од удараца и пита: "Је ли те ко тукао?" Одговарамо: Није, докторе.

Онесвешћен

Они који су били свјесни толико да се могу држати на ногама, носили су онесвешћене из тунела до мјеста одакле их је преузимала полиција из Сарајева - свједочи Роберт Медић.

Док су тако чекали превоз, муслимани пролазници су ликовали и пријетили робијашима да ће их побити, прилазили су и тукли их и пљували. Затвори у Храсници су, иначе, чувани од погледа Међународног црвеног крста.

Куд одоше људи?

Почињемо са новијом историјом. Шестог априла 1941. године Нијемци су бомбардовали Сарајево, погинуло је 1.500 становника. Власт у граду успоставили су Нијемци и локалне усташе. Монструозна творевина НДХ створена је 10. априла. Почело је прогањање Срба и Јевреја. Сарајево је до тада било главни град Дринске бановине у Краљевини Југославија. У директним покољима убијено је 2.278 Срба и око 9.000 Јевреја.

Догађа се 6. април 1945. године - Други, Трећи и Пети корпус Југословенске армије ослобађају Сарајево. Убрзо затим постаје главни град новостворене Републике Босне и Херцеговине.

Још једна шестица, 6. априла 1992. године - муслимански празник Бајрам, Нијемци и други свјетски моћници признају нову државу Босну и Херцеговину. Баш на дан када су бомбардовали Сарајево. Срби у шоку, Јевреји бјеже уз подршку међународне заједнице, а аутору „Исламске декларације“ Алији Изетбеговићу се остварује сан - Сарајево постаје главни град исламске државе усред Европе. У њему остаје више од 160.000 Срба, што је трећина становника.

Аустрија, односно Аустроугарска, увијек је стављала шапу на Босну и Херцеговину.

У вријеме Првог свјетског рата Аустрија је чинила невиђена звјерства над српским становништвом. Ипак, према попису из 1921. године Срби су у Сарајеву чинили 56,3 одсто становништва. На првом послијератном попису, 1948. године, Срби су били са 61,4 одсто у апсолутној већини. Комунисти, заклети атеисти, омогућили су 1953. године изјашњавање и према вјероисповијести. И даље се ломе копља на тему да ли Срби, као нација, је требало да прихвате и своје сународнике који су заблудјели у исламску или католичку вјеру. Комунисти (атеисти) омогућили су стварање једне нове, хибридне нације. Тако се те 1953. године учешће Срба у Сарајеву смањило на 45,8 одсто. Умјесто Срба муслиманске вероисповијести, сада су се појавили муслимани.

Да би појачали присуство муслимана, у ствари Срба који су се потурчили, комунистички властодршци Сарајева интензивно досељавају муслимане и из Рашке области (Санџака) од 1984. године, када је овдје била Зимска олимпијада, па све до рата. У само Сарајево тако је дошло више од 100.000 Санџаклија, а и више од 50.000 Шиптара. Још није разјашњено ово миграционо кретање, нека озбиљнија студија могла би да докаже да су ови досељеници у ствари нека врста гласачког тијела која се креће из једне до друге бивше републике СФРЈ. Године 1991. Срби су чинили трећину сарајевског становништва, а пописом из 1981. године 45 одсто, а муслимани 42,8 одсто.

Град Сарајево настао је у котлини, са обје стране ријеке Миљацке, на подножју Требевића, окружен планинама које затварају непосредни прилаз граду. Град је на 550 метара надморске висине, а створен је на главном, најпроходнијем и најкраћем правцу из Панонске низије, долином ријека Босне и Неретве ка Јадранском мору. Има, приближно, централни положај у претходној југословенској републици БиХ.

Најстарије познато насеље на подручју Сарајева је неолитски Бутмир. Дебело брдо и друга мјеста сарајевског поља насељавају носиоци енолитске, вучедолске културе.

Половином другог вијека прије нове ере Римљани су покорили Илире, подигли су око термалних врела на Илиџи малу градску англомерацију, а у подножју Дебелог брда мање насеље. У трећем вијеку је насеље на Илиџи имало статус колоније.

Босна се први пут помиње средином десетог вијека. Тим именом се означава област око горњег и средњег тока ријеке Босне, то јест географски појам који је у саставу српске државе, а не посебна државна цјелина. Босанске владари у 13. и 14. вијеку своје поданике искључиво називају Србима, а језик којим говоре - српским.

Сарајево је 1244. године у саставу жупе Врхбосне, а као посијед припадао је српској породици Повловића. Од 1250. па све до 1463. године овим подручјем влада српска породица Котроманића. Стјепан Први Котроманић оженио се ћерком српског краља Драгутина.

Власт у Босни узима Твртко Први, који се 1377. крунисао као краљ Срба, Босне, Поморја и западних страна. Уз своје лично име додао је и име Стефан, које је у Србији имало одређено државно-симболичко значење.

У 15. вијеку Турци запосједају утврђење Ходидјед, источно од Сарајева, а 1435. године заузимају долину ријеке Миљацке и сарајевску котлину. Године 1463. су освојили Босну и запосјели све области у којима живи српске народ. Умјесто старог, српског насеља са одликама средњовјековне, православне културе, ниче ново турско насеље (изграђени су сарај, то јест намјеснички двор, дрвена џамија, мост, хамам, водовод, хан, куће, дућани и млинови). Турци су ово насеље назвали Сарај-оваси (поље око двора) или Сарај-касабаси. По томе је Сарајево стекло име. У писаним изворима први пут се помиње 1507. године.

Крајем 17. века бјеснели су аустро-турски ратови, од 1683. када су Турци дошли до Беча, па све до 1699. године, када је закључен Карловачки мир. Еуген Савојски, један од највећих војсковођа је са 8.500 војника 1697. ушао у Босну дошао до Сарајева и спалио га.

Живот Срба под Турцима бивао је све гори. Године 1853. Турци су донијели пропис према којем је чак забрањено да се употребљава српско име. Они, малодушнији, почели су да се потурчују. У Херцег-Босни креће устанак Срба 1875. године. Устаници Турцима не вјерују. Србија је покушала да заштити свој народ, али се успротивила Аустроугарска, наводећи да се „вријеђају њени интереси“. На Берлинском конгресу, 1878. године, БиХ добија аутономију, ослобађа се турског ропства, али је стављена под протекторат Аустроугарске.

Вријеме садашње, у Сарајеву поново Срби не смију гласно да изговарају своја имена. Праћени су када одлазе у цркву. Поновимо, Сарајево је напустило више од 150.000 Срба. Овај град данас претежно насељавају муслимани. Поред Срба који су се потурчили у вријеме Турака, радо су виђени и грађани насељени из арапских земаља. Актуелна муслиманска власт у Сарајеву и даље истиче мултиетничност, мултикултуралност, мултирелигиозност, а, нормално, истичу се - грађанска права.

Без повратка

Муслиманске, легалне власти су у току рата звјерствима над српским живљем у дијеловима града под њиховом контролом, учиниле да већина Срба која је избјегла, никада више и не жели да се врати у своје Сарајево.

Потресна свједочења која наводимо можда ништа неће промијенити, али је битно да се каже бар дио истине о њиховом страдању.

Убиства због пјесме

- Зовем се Г.Н, рођен сам 1973. године у Сарајеву. У другој години остао сам без оца. Мајка и ја смо становали близу касарне „Виктор Бубањ“. Била је то иј улица. Мајка ми је у шали говорила: - Ти ћеш, сине, служити војску у овој нашој касарни, а ја ћу сваког дана долазити да те видим и доносићу ти храну.

Та касарна је убрзала мајчину смрт, а Г.Н. ће остати у мучном сјећању до краја живота. Његова мајка је умрла од бриге и туге 13. јануара 1994. године, када се налазио у касарни логору. Из дворишта затвора је могао да види своју кућу, али му није било дозвољено да изађе и сахрани мајку.

Одмах на почетку рата, Г.Н. је покушао да побјегне из муслиманског дијела Сарајева, кроз насеље Неђарићи. Муслимани су га ухватили педесетак метара од линије раздвајања.

- Одвели су ме у неки њихов штаб Територијалне одбране у насељу Војничко поље - свједочи Г. Н. 

Чим сам ушао, почели су да ме бесомучно туку свим и свачим - рукама, ногама, пушкама, копљем од заставе, ватрогасном лопатом. Рекли су да ће ме заклати.

Послије мучења у још три подрума и у Центру службе бјезбедности, пребацују га у централни затвор чији је управник био озлоглашени Исмет Бајрамовић Ћело.

- У затвору сам затекао око 200 затворених Срба - наставља Г.Н.

Све нас 21. јуна 1992. године пребацују у „Виктор Бубањ“. Ми смо били ти који су „свечано отворили“ логор.

Муслимани су касарну „Виктор Бубањ“ прекрстили у „Рамиз Салчин“. Рамиз Салчин је био комшија Г.Н, човјек од око 40 година. Становао је у бесправно изграђеној кући на Мојмила брду. Салчин није био много школован, био је коцкар, алкохоличар и криминалац. Имао је малу кафану од лима која се звала „Делфин“. Салчин је био снајпериста, пуцао је на цивиле. Погинуо је у Неђарићима.

И Г.Н. памти 27. јануар 1993. године. Ко је све пјевао „Одакле си, селе“, управник затвора Химзо Долан никада није сазнао. У стан Божидара Обрадовића 22. јуна 1992. године долазе двојица инспектора, бивши криминалци. Почели су да претресају стан и у дечјој соби видјели постер са фудбалерима "Црвене звезде".

- Потпуно су полудјели када су на видео-касети с једне свадбе у Рајловцу видјели и чули како већа група и Срба и муслимана пмева стару српску пјесму „Одакле си, селе“ - говори Божидар Обрадовић.

Обрадовића су осудили по члану 213, став један КЗ - посједовање оружја и експлозивних направа. У „Виктору Бубњу" су већ првог дана боравка пред њим убили професора математике Милорада Глигорића са Илиџе.

- Глигорић је овим чуварима био професор у школи - свједочи Обрадовић.

Тукли су га и стално подвикивали: "Професоре, може ли двојка!" Биле су то батине до смрти. Од глади и батина умрли су Триво Гуслов, Новица Ничевић, пуковник Брацановић, Александар Матић, Стево Шиљеговић...

Наводно се сам објесио Драган Зелић. Ја сам за само четири мјесеца спао са 100 на 54 килограма.

- Не знам ко је први почео да пјева ту песму, али нам је онако ојађенима ушла у уши, да тако кажем - говори Д.Ј.

У „Рамизу Салчину“ су људи свакодневно умирали, од батина, глади, дезинтерије, жутице, упале плућа... Недељка и Вељка Оџаковића су тјерали да удишу испарења из канте у коју је вршена нужда. Онда долази 27. јануар 1993. године.

Ранка Дулића у логору разапињу на крст и послије мучења га терају да попије чашу сопствене крви. Саво Крстовић, избоден ножевима, од згрушане крви није могао да скине одјећу са себе. У мучењу се истицао Мехо Собо. Више од 50 Срба истјерано је око 20 часова у круг логора. Напољу - минус 20 степени. Робијаши морају да се скину голи. Тада почиње поливање леденом водом из хидрантских цријева. Вељка Оџаковића немилосрдно рибају грубом четком. Умире од хладноће и удараца.

- Недељко Оџаковић умире од упале плућа - наставља Д. Ј. - Као и сви ми, два сата је на мразу стајао го.

Химзо Долан нас је извео у круг, како је рекао „да добијемо кисеоник“, а и због пјесме „Одакле си, селе“, коју су чули полицајци да пјевамо једне ноћи - свједочи Страхиња Живак.

Нагласио је да ће и наредних дана истраживати и да ћемо проговорити јер је он искусни полицајац и безбједњак бивше ЈНА. Одржао је ријеч: наредни дани су донијели нове, монструозне тортуре због те пјесме. Затвореници су били живи костури. Послије пуно година, када сам се докопао слободе, отишао сам код свог брата у Смедерево, неко весело друштво је пјевало „Одакле си, селе“. Мени су на очи кренуле сузе, а људи су ме питали чему то.

- У логору сам изгубио 47 килограма - свједочи Богдан Вановац.

Нисам могао да стојим, а да се не придржавам за зид. Сигурно бих умро од глади да ме није спасао Драган Буљугија. Он је излазио на рад, тако да је имао прилику да од паса отима храну. Пси су увијек имали довољно хране. Драган испред пса узме колико може, да га водници не би видјели, па донесе мени. Мене су тог 27. јануара однијели у затворски круг и тамо скинули.

- Пошто је „Виктор Бубањ“ прије рата био касарна бивше ЈНА, у њој је било доста бачене одјеће - свједочи Ромко Петрешин. - Да бисмо се заштитили од хладноће, облачили смо ове униформе. То је добродошло муслиманским медијима, а и многим западним, да нас прикажу као праве војне заробљенике, „ћетнике“. Сви ми смо били цивили које је муслиманска власт ухапсила само зато што смо припадници српског народа. Оптужбе су, углавном, биле измишљене и без икакве основе, а за њих су биле предвиђене дугорочне затворске казне или смрт стрељањем.

Бјекство

- Мени су предвидјели казну од десет година затвора, преживио сам осам „суђења“. Адвокат по службеној дужности је углавном ћутао - свједочи Ромко Петрешин.

Послије двије године невиђених мука ја сам „ослобођен“, јер ми ништа није доказано. Пуштен сам у град Сарајево без икаквих докумената. То је значило да одмах могу поново да ухапсе или да ме одмах убију.

Са још двојицом Срба правим план о бијегу. По цијену живота одлучујемо се на бјекство из муслиманског дијела града јер су нас до слободе чекала, између осталог двострука минска поља. Бијег нам успјева и долазимо на српску земљу.

Ниче само заборав

Злочинац Самир Бејтић, припадник 10. Брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца, осуђен је на 14,5 година затвора због убиства два припадника исте те злогласни бригаде - Ергина Николића и Душка Јовановића. Више узгред, на душу му је стављено убиство Зорана Вучуровића и „помагање“ у ликвидацији још тројице српских цивила.

И Николић и Јовановић су убијени по наређењу Мушана Топаловића због наводне намјере да се прикључе „ћетницима“. Био је то, значи, обрачун међу самим кољачима. Српски борци свакако да не би примили Николића и Јовановића, јер су обојица убијали Србе.

За Самира Бејтића се знало већ и према ранијим свједочењима „сабораца“ да је заклао и ватреним оружјем убио на десетине српских цивила. Међу њима и копаче ровова и траншеја из, такозваних, радних водова. Можда Бејтићу није проширена оптужница да се не би претпоставиле укупне размјере страдања цивила.

Мушан Топаловић је убијен 26. октобра 1993. године, баш да се не би сазнало како је геноцид над Србима спроводио према наређењу Алије Изетбеговића. Узгред речено, три године је Мушан лежао у гробу са ознаком Н.Н, а онда га је 12.000 људи испратило на „шехидско“ гробље Ковачи. Послије Изетбеговићеве, то је била највећа послијератна сахрана у Сарајеву.

Склоњени су основни Изетбеговићеви организатори злочина: Јусуф Празина Јука, Исмет Бајрамовић Ћело, Рамиз Делалић Ћело, Самир Кахвеџић Крушко...

Команданту Главног штаба тзв. Армије БиХ Саферу Халиловићу се судило у Хагу због злочина над хрватским цивилима, па је ослобођен. Није ни подигнута оптужница због одговорности за убијање неколико хиљада српских цивила. Сада Халиловић признаје да је од самог почетка рата знао за контакте које су поједини команданти имали директно с Изетбеговићем или преко Алијиног сина, Бакира Изетбеговића.

Старјешине јединица које су учествовале у истребљавању Срба су извјештаје слали предсједнику Изетбеговићу и тврдили су да непосредно од њега добијају задатке, напоменуо је Халиловић. Бивши шеф СДБ у Сарајеву Муниб Алибабић, признао је да је знао о злочинима над Србима, јер је и њега и највиши државни врх информисао шеф безбједности тзв. Армије БиХ - Муслимовић.

У погрому Срба у Сарајеву учествовало је 3.350 убица, чија се имена тачно знају. Великој већини се никада није ни судило, укључени су, како би се то рекло, у нормалан друштвени живот. У Сарајеву је у вријеме рата убијено 5.515 Срба знаних имена и презимена, мјеста рођења и смрти.

Удружење избјеглих и расељених лица на Палама послало је 21. августа 2001. године отворено писмо Волфгангу Петричу, у којем се, између осталог, каже:

„...Удружење од Вас тражи да покажете своју неутралност и дослиједност у објективном сагледавању непобитних чињеница и узмете у обзир огромне жртве српског народа у грађанском рату у БиХ, а посебно у Сарајеву... У више од 400 концентрационих логора које су основали и држали муслимани и Хрвати у БиХ, звјерски и на најсвирепији начин поубијано је хиљаде Срба... Тачан број уморених Срба у Сарајеву се, нажалост, никада неће ни сазнати, јер су и цијеле породице поубијане, па их данас нема ко ни да пријави као жртве. Зар и сам податак да Срби у Сарајеву нису поднијели захтјеве за повраћај више од 4.000 станова, не указује на убиства читавих породица...“

„ ...Наше удружење и сви протјерани Срби из Сарејева од Вас, господине Петричу, траже да, онако како сте се залагали за Меморијални центар у Поточарима, исто тако учините све да и Срби подигну Меморијални центар у Сарајеву, на знак сјећања и пијетета за страдања Срба у овом граду...“

На ово писмо високи представник ОХР Канцеларије у БиХ, Петрич, није нашао за сходно ни да одговори. Зато, исто удружење шаље писмо влади Кантона Сарајево, 25. септембра 2001. године:

„...Обраћамо вам се захтјевом за одређивање уже локације на подручју града Сарајева, а ради покретања активности око изградње Меморијалног центра, којим би била обиљежена стадања сарајевских Срба у периоду 1992-1996. године... Молимо вас да овај захтјев схватите као крајње добронамјеран, а са основним циљем бољег међусобног разумијевања и превазилажења болних искустава из наше заједничке блиске прошлости...“

„ ...Сматрамо да би реализација овог захтјева била најбоља потврда мултиетничког концепта живљења на овим просторима, а истовремено би представљала додатни подстрек многобројним избјеглим и расељеним сарајевским Србима за бржи и стварни повратак и останак у Сарајеву.“

Комисија за спомен-обиљежавање историјских догађаја и личности Кантона Сарајево одговорила је 18. марта 2002. године:

„...Саосећамо са родбином и пријатељима страдалих сарајевских Срба који су остали одани свом граду током бруталне агресије на град Сарајево и државу Босну и Херцеговину у периоду 1992. до 1995. године...“

„...Наша савјест и одговорност не дозвољавају нам да погинуле и страдале грађане Сарајева дијелимо по нацији, вјери и сличном. Сви грађани Сарајева у најдужој опсади у историји били су једнаки и преживљавали страхоте немилосрдног гранатирања и убијања невиних људи - грађана који су без хране, воде, струје, плина - без основних потреба за живот бранили своје животе и свој град Сарајево... Комисија је подржала и прихватила идеју да се на простору Трга ослобођења у центру града подигне централно спомен-обиљежје погинулим браниоцима и свим страдалим грађанима... Биће исписана имена и презимена више од 10.000 страдалих невиних грађана Сарајева...“

Иста Комисија је, да напоменемо, неке улице по Сарајеву обиљежила по ратним злочинцима. Уосталом, за сарајевске власти су ти људи хероји. И не само за њих. Педи Ешдаун је на сахрани Алије Изетбеговића закључио да и „небо плаче“. Одбијена је и иницијатива да се на бившој касарни „Виктор Бубањ“, односно бившем логору „Рамиз Салчин“ постави спомен-плоча и обиљежи мјесто српског страдања. Питање је да ли ће се уопште основати комисија за истраживање злочина над сарајевским Србима.

Овај фељтон је тек дјелимично исказао страдање Срба.

Именик злочинаца

У потресним свједочењима преживјелих сарајевских Срба понављају се имена људи који су им нанијели зло. То су:

Фахро Алић, Сеад Башић, Мирсад Бингур, Јулијан Абдулах Вентила, Омер Габела, Сенад Гаџо, Кемал Даутовић, Химзо Долан, Захид Зелић, браћа Зорнић, Даворин Јукић, Сеад Кадић Гуз, Самир Локванчић, Мухарем Мезит, Нермин Мрдић, Рамиз Мујић, Ханка Палдум, Јосип Пејаковић, Самир Петровић, Алија Пичуга, Самир Сеферовић, Мехо Собо, Сафет Тахировић, Џевад Топић, Изет Ћелић Иско, Ћамил Ћуревац, Исмет Хаџић, Нермин Хасечић Нерко, Ален Хатић, Дино Хеља, Ариф Хоџић, Адмир Хусић, Ибро Цар, Зијо Чолта, Самир Џенановић Главогуз, Самир Шибалић, Бењамин Шкуљ Бено...

Пише: Властимир Поповић