Уколико кренемо из правца Лукавице према Требевићу, уз сами магистрални пут, у насељу Враца, са наше лијеве стране, изнад Сарајевског поља, наићи ћемо поред мјеста које деценијама свједочи о трагичним догађајима сарајевских Срба и других народа, још из доба онога рата, четрдесетих.

Колико смо само пута чули за њега – спомен-парк, а да можда ништа о њему и не знамо. Спомен-парк један је у низу културно-историјских споменика Босне и Херцеговине који својим постојањем, отимајући се зулуму времена, још увијек свједочи и од заборава чува историју.

Спомен-парк на Врацима, изграђен је давне 1980. године, на површини од скоро 80 хиљада метара квадратних, саздан је у част палим борцима Народно-ослободилачке борбе и жртвама фашизма страдалим у Сарајеву, од 1941. до 1945. године.

Почива на мјесту масовног смакнућа, од стране усташке руке, 11.000 Сарајлија, међу којима највише Срба и Јевреја. Међу страдалницима много је било сарајевске нејачи и дјеце. На зидинама споменика у вјечну књигу уписана су имена страдалих.

Према историјком казивању спомен-парк се налази на темељима некадашње аустроугарске тврђаве. Баш ту, на том подручју, усташке власти су августа мјесеца четрдесетих година издале наређење за егзекуцију угледних сарајевских Срба и Јевреја. Мјесто страдања било је баш на овом подручју, у оквирима данашњег комплекса спомен- парка на Врацама.

Године 1981. на споменик су уклесана имена 9091 Сарајлије који су пострадали као жртве фашистичке идеологије и терора, на бројним стратиштима и концентрационим логорима, само из разлога вјерске и националне неподобности тадашњем режиму.

За изглед комплекса спомен парка, заслужна је пројекција Владимира Добровића, скулптура Алије Кучукалића и уређење пејзажисте Алексантра Малтарића. Спомен парк некада је словио за један од најљепших спомен комплекса који има високе естетске, декоративне, пејзажне и амбијенталне вриједности.

Као да није било довољно страдања и проливања крви четрдесетих, опет, деведесетих година, током ратних сукоба у Босни и Херцеговини, парк је претрпио нова оштећења.

Све што данас подсјећа на вријеме некадашњег, по многима никад прежаљеног, социјалистичког система и самоуправљања, данас у вријеме националног бујања и демократије остаје једино блиједо сјећање на некадашња времена. 

Више од седамдесет година од ослобађања Сарајева од окупатора, имена оних који су своје животе дали за свој град све више блиједе у сјећањима. Њихова имена остају вјечно окамењена у тврдим плочама спомен-парка, препуштена сама себи, обрасла маховином окрњена временом. 

Нови нараштаји, данас, скоро па и да не знају ништа о историјским догађајима које нијемо и беспомично свједоче уклесана имена. Некада су омладинци и пионири баш овде, и на многа слична мјеста, долазили на час историје, полагали цвијеће и одавали почаст мученицима града. Истина, нека нова омладина и данас долази, али умјесто цвијећа оставља графите и смеће, не марећи за жртву и мученичку крв оних чија имена су исписана на плочама спомен-парка.

У спомен костурници положени су остаци 26 народних хероја. Међу њима су имена Валтера Перића, Славише Вајнера Чиче, Омера Маслића, Раве Јанковића, Радојке Лакић, Васе Мискина, Слободана Принципа Сеље, Јусуфа Џонлића, Миљенка Цвитковића и других бораца за слободу.

Једина свијетла тачка Спомен-парка Враца још увијек остаје поглед на Сарајево које је било освајано, али не и покорено, захваљујући баш јунацима чија су имена у парку исклесана. И данас знатижељни туристи навраћају како би са истог мјеста фотографисали град. Нажалост дочека их видљива небрига и немарност одговорних за ово мјесто.

Некадашњи симбол отпора данас је стјециште наркомана и криминалаца те љубавних парова који забрањену љубав желе да скрију у сјенима некадашње тврђаве.

Остаје вјера и нада да ће се спомен-парк попут феникса подићи из пепела баш као што су се они чија су имена ту уписана, одлучно подигли против терора и фашистичког безумља, не марећи ни за свој живот. 

Да ли ће данашње партије и неувјерљиви идеолози дозволити да коров затре фрагменте сјећања на догађаје који су нам извојевали слободу, остаје да покаже вријеме. Судећи по садашњем немарном односу према овом историјском споменику културе вријеме које је пред њим озбиљно пријети да га заувијек затре у прошлост, сакривајући истину од неке нове будућности свих нас.