Два пута је Наталија Јокић била на насловној страни "Новости". Први пут као беба, нешто мало млађа од њене малене кћерке Огњене, а потом и као супруга славног Николе Јокића, најбољег кошаркаша планете. Момка који је прославио Денвер, Србију и помјерио границу спорта, који ће се, од сада, мјерити по резултатима "дерана из тег Сомбора".

Репортери Новости "упознали" су Наталију у дану ужаса за српски прогнанички народ из Крајине. Био је 6. август 1995. године. У наручју мајке бјежала је од "Олује". Врео дан. Танка линија између живота и смрти испред старог моста на Сремској Рачи. Примамо вијест: избјеглице из Крајине не могу у Србију. Вијест се ширила као зараза. Људи изнемогли на дугом путу без хране, воде. Без наде у повратак, падали су од очаја. Напријед им не дају, назад немају куд.

Иза њих је имовина остала у пламену. Иза њих су остали гробови. На брзину ископане плитке раке. Овај живот, довде претекао у завежљај је стегнут. Читав живот, један завежљај.

У колони недалеко од моста према Семберији, мајке са дјецом. Старци залеђених суза. За храниоце не знају. Синови остали да бране Крајину, па и ови немају шта да траже у скутима мајке Србије.

Фото: Архива "Новости"

Превелики је терет на њој. Није ово први егзодус. Примила је у мају хиљаде изгнаних из Западне Славоније. Прије тога избјегле из Босне и Херцеговине... У том гротлу, у том мравињаку од људи, у вриску и јауку, у дјечјем писку и плачу, уз дотрајали "југо" - млада жена уз груди привија бебу. Дјевојчицу још ненавиклу на флашицу, а мајци од стреса пресушило млијеко. Уз њих, несвјесна куда их пут води и да ли ће одавде икада да га наставе, привија се нешто старија цурица ове породице. Превалили пут од Вељуна код Слуња до Раче, носећи сав јад непрекидне колоне, надајући се неком мјесту спаса.

- Ми смо Маћешићи. Ово је Маја, три и по године има. А, ово Наталија, седам мјесеци тек напунила. Прва је беба рођена у овој години, у Крајини - причала је мама Даница.

Покушавала је да успава малену Наталију. Љуљала је у рукама готово клонулим од терета.

- Нама је ово друга бјежанија. Живјели смо у Карловцу. Када ту више није било живота, побјегли смо у Слуњ. Сада поново бјежимо, а не знамо куд. Знамо да више нема назад. Ако нас неће Србија, неко ће нас, негдје, ваљда примити.

Фото: Архива "Новости"

Малена Наталија упрла поглед у објектив фото-апарата. Само што не заплаче, али је издржала. Маја се забавила некавим слаткишима.

Сутрадан, 7. августа, у "Вечерњим новостима" на нашој насловној страни, фотографија мајке Данице и њених дјевојчица одсликала је сав ужас прогнаног народа заустављеног испред моста на Сремској Рачи.

На тој фотографији лијепа његована беба у наручју мајке која бежи од "Олује", данас је лијепа супруга витеза кошарке. Стуб породице, како за њу говори њен Никола. Подршка и истински ослонац.