Научници су представили паметну стратегију коришћења крвних тестова за које тврде да могу измјерити максималну доб коју људско тијело може да досегне.

Према њиховом показатељу, који се назива динамички показатељ стања организма (DOSI), људско тијело има максимални животни вијек од 150 година.

Аутори истраживања комбиновали су бројне добне варијабле и путање старења у један показатељ који им је омогућио генерисање поједностављеног, квантитативног максималног животног вијека. Старење укључује прогресиван пад функције и чини тијело осетљивијим на појаву болести, било да се ради о раку, неуролошкој болести или срчаним стањима. Старење се догађа како се наша ДНК реплицира и реплицира, постајући склонија грешкама, што доводи до болести, пише Kurir.rs.

Један од најбољих показатеља свеукупног здравља тренутно је комплетна крвна слика. Пратећи резултате те претраге на путањи старења и прегледавајући податке о пацијентима, научници су открили да би се варијације у комплетној крвној слици могле искористити у стварању показатеља старења. Тај показатељ представља мјерење физичке отпорности, а DOSI је био повишен код испитаника с начином живота који повећава смртност, нпр. код пушача. Повишени DOSI био је у значајној корелацији с учесталошћу уобичајених здравствених стања и доба, што указује на то да је снажан фактор старења људског тела.

Када досежете пуни добни потенцијал?

Када су научници посматрали здраве особе, ДОСИ је предвидио учесталост каснијих болести повезаних са старошћу, иако у то вријеме нису показивали очите знакове појаве болести.

Како би примијенили тај показатељ на постизање максималног животног века, научници су се осврнули на будућност својих испитаника. Како се DOSI линеарно повећавао с годинама, могли су пратити корелацију и доћи до максималног животног вијека. Открили су да прогресивни губитак функције указује на то да људи досежу свој пуни добни потенцијал са 120 до 150 година, што је у складу с претходним истраживањима.

Занимљиво, њихови резултати сугеришу да чак и уз најнапредније терапије за борбу против болести које ће нам бити доступне у будућности, људи не би могли прећи ту границу без рјешавања темељног проблема старења. Наиме, губитак еластичности у телу далеко је већа покретачка снага него смртност од одређене болести па тврде како је рад на моделу старења императив за терапије које продужују живот, умјесто да циљају на одређену болест.