Јесте ли се икада запитали ко сахрањује мајке наших хероја? Четврт вијека и више су се крвопатиле, живјеле јер је од Бога гријех одузети себи од живота ону мрву која их је везује за овај свијет. Смириле су се, отишле код својих синова, али ко их је сахранио, ко ће подићи крстаче над зарасле хумке, ко ће на њихове гробове донијети цвијеће? Има ли неко негдје у некој институцији, на неком нивоу власти да о томе води рачуна, нека комисија или одбор неки? Макар онај прст који ће их избрисати са списка за инвалиднину, једна „породична инвалиднина“ мање за шкрти буџет, једна годишња награда за одликованог борца мање, довољно за скроман споменик и цвијет за Задушнице, Марковдан и годишњицу смрти. Само да има неко да на њих мисли.

„Она је сједјела, воштано мирна, с тешким сељачким рукама скамењеним на крилу. Ненавикла на било какву изузетност, на свечаност и велике просторије, прикивала је поглед за позлаћен руб позорнице и сама себе увјеравала: све је ово овдје туђе,швапско, не може се ту говорити о њезином Ниџи, није о томе ријеч, није...“

Тако је писао Бранко Ћопић, комуњара и стара партизанчина, највећи наш изадрински писац. Писац је Писац кад његове ријечи прескоче измаглицу својевременог и преселе у мрклину свевремности. Па да питам ове што нас уче култури сјећања, јесте ли читали овај, Ниновом наградом, оном Ниновом наградом из `58. награђени роман? Јесте ли читали Гутаљево „Сарајево“, јесте ли некад чули ту тужбалицу за собом и нама некадашњим? Ако јесте, зашто је не подијелите са нашим ђацима у читанци, на првој страни, прије било каквих наставних садржаја, планова и програма!? 

„Споменик је откривен у бојажљивој свечаној тишини. Кад је пуковник Стеван повукао за врпцу, за часак су ишчезле све свађе око хероја, потонуле све сеоске бриге, изједначили се и збрисали сви рачуни. Окупљену гомилу за кратко је сјединио незамјењив тренутак с ону страну свих послова, невоља и погибеља, трен у ком се живи и мртви нађу заједно, непролазни и постојани као пјесма којој не треба ни хљеба ни крова над главом, а ипак живи и нађе се под сваким кровом.“

Док не умру, мајке и супруге наших хероја болују свака своју бол, а омакне се и корона. Апотека, ампуле, раствори, шприце, витамини, игле, пробиотик, минерали, још један антибиотик... Оде породична инвалиднина, ако може бити. Ко ће да им кува чај и супу, ко да их вози на инфузију, на прегледе, ко да им каже „Не брини мајко, проћи ће“? 

„А командир је већ, под лаким крпама јесењих облака, стремио и кретао некуд – куда? – можда према Крајини, у сјенке храстова на Окановој букви, у свој први устанички логор... Остала је само Николина матер, стара Марија, охладњела од бронзе: види га, ни да се окрене на матер, да види гдје је. Ето ти, какав је, каква су данас дјеца.“

Појавио се неки папир, нека мапа са благом протраћених година. Словенци, превејани бандити и лажови опет нам потурају коску раздора. Шта год да се деси, а и да се не деси, они су добитници. Босанска јалаша ће се слити у тај запад за сиротињу, а они ће да бирају. Сви ћемо на крају завршити у тој Словенији, они су краткопамтила, кад су Бори Ђорђевићу опростили, свима ће. Него, да кажем овим мирноразилазачима, кад будете поново дијелили оружје, да нам се нађе за сваки случај, прескочите моју адресу. Јавите ми се, гдје год био, кад кренете са каквим шверцом и другим патриотским дјелатностима.

„Узалуд се стара Марија Бурсаћева укрива и гури под начетим црним кишобраном, ипак зебе и јежи се од кишног праха који сипи по њеном сину. Да му је бар споменик испод неке липе или ораха, а не овако, под голим банатским небом!

– Бронзани мој сине, кад би мајка могла да те бар одведе под кров, да те сједне поред ватре па да се осушиш и мало разгријеш. Свак то може са својим дјететом, а само ја... Зашто сам те таквог родила, ја, неука туђна сељанка, мајка чемерна? Врати се, сине, и умри мирно, без славе, без говора, без мрског споменика.“

Аутор: Саша Кнежевић

*Напомена: Став аутора текста не одражава став редакције портала Катера!