Син Слободана Бајића из села Паљике код Високог, тада петнаестогодишњак, посвједочио је о ратном страдању своје породице и сестре Вишње, рођене 1982. године, која је подлегла након тешког рањавања изазваног муслиманским гранатирањем, те упитао да ли ће крвници икада изаћи пред суд правде да одговарају за ове злочине.
Он у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица наводи да је до посљедњег рата живио са родитељима, оцем Слободаном и мајком Драгицом, сестрама Оливером и Вишњом, те бакама Милком и Душанком, чији је миран сеоски живот прекинут 20. јуна 1992. године ратним страхотама.
- Тај дан је дан неописивог бола на мојој души изазваног погибијом сестре, претрпљеним страхотама у логору, као и осталим страхотама кроз које је моја породица прошла - присјећа се син Слободана Бајића.
Он каже да су се уочи 20. јуна и напада муслиманске војске у селу осјећали страх и стрепња након вијести о злочинима које су муслимани починили у осталим крајевима БиХ.
- Под утицајем страха ноћу би се окупљали и груписали жене и дјеца у пар кућа, а једна од њих је била мога оца Слободана. 20. јуна 1992. године рано ујутро пробудили су нас пуцњи, схватили смо да су муслимани кренули у поход на наше село. У близини наше куће живио је Хрват Ивица Стојчић, ожењен Српкињом Душанком. Несрећног јутра у нашем дворишту се појавио и сам у невјерици шта се дешава. Схвативши страх окупљених жена и дјеце, Ивица је рекао да идемо у његову кућу, да ћемо ту бити безбједни. Група жена и дјеце, моја мајка, сестре, ја и мислим још њих седам упутили смо се ка Ивичиној кући, гдје су била његова два сина /Игор и Горан/ и супруга Душанка - свједочи Слободанов син.
Он каже да је у сусједству села Паљике брдо Стране, гдје су муслимани тада имали ископане ровове.
- Ивичина кућа, кућа мога оца и пут од једне до друге куће поготово су били прегледни са поменутих положаја, јер су били на чистини. И убрзо након окупљања жена и дјеце у Ивичиној кући почеле су падати гранате около. Број и начин на који су падале - неспорна је чињеница да су кућу са женама и дјецом плански гађали. Човјек се само пита који монструм је могао издати такву наредбу? - пита син Слободана Бајића.
Он свједочи да је настала паника када су укућани схватили да су они циљ, због чега су кренули да бјеже.
- У тој паници дошло се до идеје да претрчимо до наше куће, јер је близу и има сигуран подрум. У првој групи претрчала су четири дечкића. У другој кренуо је Игор /Ивичин син/ и моје сестре Оливера и Вишња. У тренутку када су изашли испред њих је пала минобацачка граната и тада се десио злочин. Убијени су дијете од 10 година, моја сестра Вишња и Ивичин син Игор. Старија сестра Оливера је имала среће и ми сви заједно са њом. Ово је била посљедња граната која је пала - свједочи Слободанов син.
Он каже да су муслиманске гранате недвосмислено навођене на кућу испред које се десио злочин, а све да се убију жене и дјеца.
- Прилог мојој тврдњи је чињеница да су то једине гранате које су тог несрећног дана испаљене на Паљике. Човјек не може да се не запита коју су ту војну мету могли да гранатирају, осим мотива да изврше злочин који би им помогао да `лакше очисте село од Влаха`. Вјероватно им је требао један такав злочин без ножа и метка да се могу одбранити тврдњом да је погибија дјеце колатерална штета, а да при томе остваре циљ - каже син Слободана Бајића.
Он понавља да је од посљедица експлозије поменуте гранате на мјесту погинуо Ивичин син Игор, а његова сестра Вишња рањена у стомак.
- У том тренутку отац Слободан је истрчао из подрума и отишао ка Ивичиној кући. Према причању оца, Ивица је оставио мртвог сина поред куће, убацио моју сестру и оца у ауто и кренули су да траже помоћ у Моштру, гдје је била нека амбуланта. На том путу био је неки муслимански пункт на којем су пуцали у ауто у којем се налазила моја рањена сестра. У амбуланти у Моштру нису могли пружити никакву помоћ, па је возилом хитне помоћи рањена сестра са оцем одвезена у болницу у Зеницу. Према причању оца у зеничкој болници, док је сестру држао на рукама, рекли су му да `не лијече четничку дјецу`, тако да је сестра умрла оцу на рукама. Након што је сестра подлегла, оца су покупили припадници муслиманске војске, одвели га у неки каменолом, ту га испребијали и кренули да га стрељају... У том моменту један од егзекутора је рекао: `Пуцај му у ноге, нека остане богаљ до краја живота, то ће му бити горе...` То су и учинили, добио је три метка у ноге. Након тога завршио је у зеничком логору - прича син Слободана Бајића.
Он се сјећа да је у то вријеме муслиманска војска ишла од куће до куће и купила све редом.
- Тако су дошли и до наше гдје смо се поново били окупили сви који смо преживјели гранатирање. Истјерали су нас са упереним пушкама и уз повике једног од њих: `Баци бомбу, ко им ј... мајку!` Када су нас истјерали из куће, водили су нас до Моштра, уз ударање и вријеђање. У Моштру, у објекту старе поште, одвајали су жене и дјецу и мушкарце. Тада сам имао непуних 15 година, али растом висок. Одвојили су ме са мушкарцима и завршио сам у височком логору /касарна ЈНА/. У логору сам провео нешто мање од мјесец дана, гдје сам више пута тучен и пребијан. Једино име за кога знам да ме је тукао је Асим Хамзић, мислим да је био неки исљедник. Једном приликом су ме одвели код њега на испитивање, питао ме је имам ли пушку. Када сам рекао да немам, пребио ме је - свједочи Слободанов син.
Он каже да је у вези с тим било и стављања ножева под врат, уз хронични недостатак хране, често и воде, додавши да га је послије непуних мјесец дана поменути Хрват - комшија Ивица, успио ослободити из логора и одвести кући.
- Код куће сам затекао мајку и старију сестру које су претходно биле неколико дана у логору за жене у Хлапчевићима. Тек тада сам сазнао да је моја млађа сестра Вишња подлегла, а да је отац завршио у зеничком логору. Послије чишћења села, муслимани и комшије су очистили и све остало што се могло -аутомобиле, стоку, куће... Још пар мјесеци послије ових дешавања у селу су биле само жене и дјеца. У том периоду свакодневно су ходале њихове интервентне екипе по селу, на челу са такозваним Мрчом. Када видимо да се појаве у селу, знали смо да ће неко бити пребијен - присјећа се син Слободана Бајића.
Он истиче да га је негдје у јесен 1992. године комшија Ивица преко Кисељака пребацио до Раковице на српску територију, те додаје да се тада осјећао као поново рођен.
- Тада сам са својих 15 година схватио и осјетио шта значи слобода. Тада је још отац био у зеничком логору, а касније је пребачен у височки, док мајка није смјела отићи због њега. Негдје у зиму или крајем зиме отац је размијењен када се и мајка успјела извући преко Кисељака - прича Слободанов син.
Он истиче да и данас због свега осјећа велику патњу и бол у души.
