Ненад Авлијаш - човјек који је програмирао Олимпијаду у Сарајеву

08.02.2024. 13:32
6
ИЗВОР: serbiantimes.info

Прије 40 година почеле су Олимпијске игре у Сарајеву, највећи спортски догађај икада у Југославији. Сада већ покојни Ненад Авлијаш, инжењер и програмер, био је међу неколицином која је омогућила да ова “историја у настајању” буде заувијек забиљежена с врхунском прецизношћу…

"Serbian Times" вам доноси интервју (првобитно објављен 2017. године) са овим пиониром информатике, који је учествовао у изради првог компјутерског система за спортска такмичења!

Осмог фебруара 1984. године, очи свијета, нарочито спортске јавности, биле су уперене у Сарајево, које је шест година раније у Атини изабрано за домаћина XIV Зимских олимпијских игара, испред Сапора у Јапану и Гетеборга у Шведској.

За југословенске власти, Олимпијада је представљала прилику да се држава представи у најбољем могућем свјетлу, па су упркос економској кризи која је почела са осамдесетима, у игре уложена огромна средства која су резултирала импозантном инфраструктуром, данас нажалост у не тако добром стању.

Међутим, данас мало људи зна да се иза велелепних грађевина, крила невидљива мрежа људи и информација која је сарајевске Олимпијске игре учинила револуционарним у историји и спорта и информатике. Наиме, тим од 25 инжењера, радио је пуне четири године на развоју провог икада софтвера који је у реалном времену биљежио резултате, правио статистике и уопште управљао цијелим информационо-организационим системом на којима су почивале игре.

Тај софтвер, који је био оригинална идеја југословенских инжењера, био је толико револуционаран да су га Канађани одмах по завршетку игара купили и примијенили на Олимпијским играма у Калгарију 1988. године, и тако пренијели знање наших инжењера на Запад који је то знање усвојио, примијенио и наставио до данас.

У малом, али одабраном тиму од 25 програмера, био је Ненад Авлијаш, магистар Електротехничког факултета у Сарајеву, који је у то вријеме имао 33 године. Ненад је својевремено, у интервјуу за магазин "Newsweek Srbija", испричао како је изгледало радити на нечему тако великом, иза чега је, притом, стајала не само цијела држава, већ малтене и сви њени људи.

Ненад се са поносом сјећао те 1984. године, не губећи притом фокус на актуелну проблематику и будућност.

По чему се данас, 33 године касније, сјећате Олимпијских игара у Сарајеву?

- Када почнем да размишљам о томе, навиру разна сјећања, али прва ствар која ми пада на памет је по правилу та једна општа позитивна енергија која се осјетила на свим нивоима.

Како сте почели да радите на пројекту?

- На основу радног искуства и квалификација одабран сам у екипу од 25 инжењера. Добили смо задатак да развијемо софтвер који ће пратити све спортске дисциплине и све остале функције у систему једног таквог интернационалног догађаја.

Припреме за Олимпијаду су трајале годинама. Колико је трајао Ваш пројекат?

- Четири године смо радили. Били смо малтене у карантину, јер су чак и те четири године биле кратке за огроман посао који је требало извести. Тај софтвер је морао да прати догађаје који не могу бити поновљени. То значи да није било права на грешку. Не можете поновити трку зато што је програм заказао. Морало је све да буде апсолутно тачно, због чега је притисак био огроман. Ако гледате административне функције, као што су рецимо акредитације и распоређивање гостију, спортиста и особља, ту има мјеста за кориговање. Али, пошто се истовремено одиграва велики број догађаја и велики број људи је у покрету, чак и ту ако нешто пође наопако, настаје хаос тотални. Зато смо негдје мјесец дана пред игре добили задатак да заледимо програмски код, односно ништа више нисмо могли да мијењамо или да додајемо. Тако је елиминисан ризик да ће се, из жеље да се нешто поправи, направити инцидент који би могао да упропасти читаве игре.

Како сте се осјећали у тим данима ишчекивања почетка игара, знајући да ништа не можете да радите, осим да чекате?

- Били смо окупирани тиме како ће сад тај софтвер да се примијени. Осјећали смо притисак, али нисмо имали времена да о њему превише размишљамо.

Тим је одабран према критеријумима…

- Мислим да су скупљени људи који су у Југославији имали највише знања о томе шта је тачно требало да се уради. Имали смо четири инжењера из Београда, нас петоро из Сарајева, четворицу врхунских стручњака из Пуле, загрепчани су такође били врло јаки, они су зато и добили вођење пројекта. Били су ту и људи из Љубљане, троје или четворо људи…. Сви смо били стационирани у Сарајеву. Радили смо по цијелу ноћ и дан. Мени је била олакшавајућа околност што сам живио у Сарајеву, остали су морали да живе четири године у хотелу.

Да ли сте имали неки софтвер који је могао да послужи као узор, или је све била у потпуности оригинална идеја?

- То је врло интересантно. За данашње вријеме, када причам млађим генерацијама о томе, могу рећи да смо ми имали привилегију да стварно радимо фундаменталне, суштински важне ствари. Постојали су неки системи прије за мања спортска дешавања, међутим Олимпијске игре су нешто сасвим друго. Оне имају своја правила и имају свој систем. Софтвер мора пратити тај систем. То је једно. Друго, све је неупоредиво веће, а и дисциплине су као такве, у односу на фудбал на примјер, далеко више везане за прецизно мјерење. Наша привилегија је била то што смо могли да учествујемо у једном тако великом пројекту, каквих мислим да данас више нема. Ми смо развили један врло сложен систем који је ударио темеље програмирању софтвера за спортске догађаје.

Нисмо имали никакав узор, све је направљено од нуле. Систем који је пратио игре прије тога био је доста примитиван. Ово је био први пут да се рачунарски систем онлајн повезао са мјерним уређајима. Први пут у историји. Никада прије тога није постојао информациони систем повезан са јединственом централном базом. Са данашњег аспекта, то се концептуално не разликује ни по чему од онога што нам је интернет донио. Сви подаци су били обрађени и похрањени на једном мјесту, и у сваком тренутку, у реалном времену, можете избацити било какву актуелну информацију. Нема задршке и кашњења. То је оно што је и данас концепт.

А да ли се неко касније послужио вашим софтвером као узором?

- Наравно, и то знамо тачно шта се десило. Наш Олимпијски комитет је то, чим су се завршиле игре, продао Канађанима за Зимску олимпијаду у Калгарију 1988. У вријеме док је трајала Олимпијада у Сарајеву, свако од нас је имао свог супервизора из Канаде, који је пратио како се процеси које ми правимо одвијају и пишу.

Дакле, продаја софтвера је већ била уговорена?

- Не, она је била планирана, зато су они дошли у поровјеру. Када су игре завршене и када су они видјели наше резултате, одмах је потписан уговор и ми смо већ у септембру 1984. године отишли у Калгари, овог пута да ми њих надгледамо.

Каква је била општа атмосфера у једном релативно малом граду, док се припремао да угости најбоље свјетске спортисте, новинаре и друге важне госте?

- Ми смо ту атмосферу четири године преживљавали. На неки начин, осјећали смо страх око тога како ће све функционисати. Чак и ако су тестови пролазили успјешно, тог стреса нико није могао да се ослободи. Мало смо се опустили тек послије првог дана, кад је све прошло како треба… А кад смо завршили… Славље… Онда је стварно било…

Онда су услиједила признања.

- Да, нико није могао прије тога да нам честита, док се све не заврши. Највеће признање које сам добио било је од шефа пројекта, који је дошао из Загреба и рекао: ‘Само да знате, данас се потписује уговор са Калгаријем. Олимпијски комитет Југославије је продао наш софтвер”.

Да ли се држава мијешала у пројекат и на који начин?

- Немогуће је да се у такве пројекте не мијеша држава. Ако се држава не умијеша то ни не може добро да прође. Могу рећи да сам био поносан на то. Нисте сами. Неко стоји иза вас, али исто тако и нешто тражи. Било је догађаја у којима се стварно показало да држава стоји иза тога, и то не само држава као појам, већ рекао бих, комплетна популација Југославије. То је једини догађај, из моје перспективе, који је на тај начин ујединио све. Постојао је један колективни осјећај важности тога.

Разумијете ли да Словенцима није било јасно како се један такав догађај дешава у Сарајеву? Скијање у Сарајеву и скијање у Словенији у то вријеме, то су била два свијета. Зато они нису могли да се помире с тим.

Верујем да ни Београду није било драго.

- Београд је Београд. То је престоница и људи из Београда сматрају да све што је важно треба да буде у Београду.

Да ли ви мислите да је била добра одлука да се игре одрже у Сарајеву?

- То је била врхунска одлука. Сарајево је у то вријеме имало један амбијент који је свима одговарао. Имало је космополитски дух. Сви људи из бивше Југославије су се угодно осјећали у Сарајеву. То је наравно контрадикторно свим оним крвавим дешавањима послије тога. Ипак, тада су се мислим, сви тамо фантастично осјећали. Ријетко ко је то доживио ће вам рећи супретно.

Како сте се као Сарајлија осјећали у том периоду?

- За нас је то била изванредна ствар, која је покренула велики развој. Странци су ту трошили огромне паре. Не само посетиоци игара, већ и сви они који су током четири године припрема ту радили. Даље, скијашки ресурси око Сарајева, који су према мом мишљењу врхунски, тек су тада стварно стављени у функцију. С те стране, било је то сјајно доба. Од тада се, нажалост, није улагало, а рат је и све то обесмислио.

Да ли сте још некада учествовали у пројекту сличних размјера?

- Не у том смислу. За мене лично, јесам, јер сам направио своју компанију.

Шта је било пресудно да пређете у приватни бизнис?

- У једном тренутку јавио се јаз између ентузијазма и знања с једне, и материјалног добитка с друге стране. Оно што сам до тада материјално реализова, осим рада на Олимпијади, једноставно није било адекватно. Нађете се у ситуацији да морате донијети одлуку. Ја сам у том тренутку имао породицу, двоје дјеце. Моја обавеза је била да им обезбиједим све што им треба. Али ако данас посматрам, шта се вриједно добије од материјалног, а шта од тог ентузијазма… Ја бих се радо вратио у тај ентузијазам, без обзира шта је то у материјалном смислу данас, јер је то суштински немјерљиво.

Каква мислите да је перспектива данашњег ИТ сектора у Србији?

- Без пројеката као што је био овај у којем сам имао привилегију да учествујем, без апсолутно властитог производа и могућности да велики број људи стиче знања на развоју властитог производа, производа своје државе, ту нема никакве перспективе. Стране компаније које данас долазе, долазе само да нешто узму. Долазе по сирову радну снагу. Моја порука је, водите рачуна о томе да људи који долазе овдје и причају бајке о великим пројектима, не представљају праву истину. Без свог производа, ми идемо у суноврат. Оно што је најопасније јесте то што у суштини сва памет за коју радимо није овдје. Ми радимо да би произвели нешто што је креирао неко други. Дакле, креација више није наша привилегија.

Генерације људи су имале могућност да учествују у креативном послу, да налазе рјешења и стварају нове производе. То су заправо капацитети. Није Калгари купио наше ресурсе, већ смо ми продали свој производ. Ми смо продали свој производ, направљен од тих ресурса.

Има ли српски ИТ потенцијала у будућности?

- Апсолутно. Прије свега, сматрам да је наш образовни систем и даље јако добар. То не значи да не може бити бољи, али мислим да сам квалификован да кажем да је образовање добро, јер та дјеца долазе код мене да раде. Ја их гледам, усмјеравам и од њих правим раднике. Имамо сјајне људе, јако способне. Они можда нису способни да одмах крену да раде, али они су оспособљени. Под добрим вођством, они за три мјесеца могу да раде озбиљан посао. То је оно што школа треба и да обезбиједи, а кључ долази послије – кративни рад и властити производ. То је моја филозофија.

 

Пише: Новак Луковац

Коментари 6
  • Generic placeholder image
    1312 10.02.2024. 10:39
    o cemu vi pricate?citava bivsa zemlja preko 20 mil.gradjana izdvajala milijarde za OI kao i ogromni usd krediti uzeti za istu....bile igre u zg, sa i na zalost bg izgubio od barselone.pokusaj da se sve tri objedine u bivsoj sfrj..ostali dugovi, bijeda, neimastina, inflacija i na kraju rat....
  • Generic placeholder image
    Asw-ovac 09.02.2024. 08:36
    Direktore, čast je bilo poznavati Vas i biti Vaš saradnik.
  • Generic placeholder image
    Анонимно 08.02.2024. 21:59
    Svaka cast ovom covjeku.MOZAK . A sta danas imamo u Lukavici?????DNO DNA- MOCVARU
  • Generic placeholder image
    Bajo 08.02.2024. 15:15
    A zamisli sad,dodjosmo u vrijeme Katica,Babalja i Nesica!
  • Generic placeholder image
    Kapadzibo 22.02.2023. 07:47
    Svaka čast na članku
  • Generic placeholder image
    Leo 21.02.2023. 21:07
    Samo me zanima kako li bi to izgledalo ako bi nedao bog ovakav posao trebalo da radi..."sin Dragan"ovdasnji
Повезане вијести
Пријети ли каменолом у Кијеву да блокира пут ка Херцеговини? Пријети ли каменолом у Кијеву да блокира пут ка Херцеговини?
Полиција о драми у сарајевској школи: Два ученика избодена, трећи основац ухапшен Полиција о драми у сарајевској школи: Два ученика избодена, трећи основац ухапшен
Ученик избоден у сарајевској основној школи Ученик избоден у сарајевској основној школи
Најчитаније
  • Слана бајадера
    16h 16m
    0
  • Злочин у Варварину
    15h 51m
    1
  • Око 15 пацијената обољелих од мултипле склерозе Сарајевско-романијске регије на терапији
    8h 53m
    1
  • Муфтија Јусуфспахић се расплакао у програму уживо: Србија и српски народ нису геноцидни
    7h 46m
    6
  • Бојан Гуњак и Драгослав Пантић крећу на хуманитарни поход за Магдалену и Хелену
    9h 7m
    0