Ако није најтежи, онда је један од тежих послова. Кажу, "црн је гавран, црњи мираџија, а од њега црњи рабаџија". Зато се данас ријетко могу чути звуци воловске запреге, фијук канџије, глас рабаџије . "Рабаџији, чобанчету, војнику и сирочету увијек подари нешто", говорили су наши стари. Рабаџилуком се по романијским врлетима бави Недељко Брко Плакаловић. Умјесто шумском механизацијом волујском запрегом храни своју и друге породице.

- Већином ми држимо волове. Ови други са ону страну Романије држе коње. Тежак је то посао. Али шта ћеш мора се нешто радити. Тренутно немамо неке конкуренције. Фактички, имамо посла увијек, свако бјежи од овога и нико се не бави тим. На овом подручју ми смо међу већим узгајивачима – истиче Плакаловић.

За рабаџије нема нећу и не могу. Они из стране и равна терена извлаче балване, било да је киша, снијег или врућина. Прво науче да управљају воловима, да чувају себе и њих. Важно је да остану здрави и без повреда. А волови су опет, посебна прича...Морају бити мажени и пажени, али и знати за команде. Најважније је да су у доброј кондицији.