На 25. километру југоисточно од Невесиња према Билећи смјештено је село Лукавац – мјесто чистих извора воде, живописних предјела и вриједних домаћина. Кроз историју је овај крај често помињан као примјер борбе за слободу и достојанство. Од времена Невесињске пушке, па кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, те као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату Лукавчани су показивали јунаштво и плементитост. Коначно, у посљедњем одбрамбено- отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака.

Према предању у овом мјесту, на старом граду Валу, столовао је и Херцег Стјепан Косача. Вал је природно утврђење поред локалног пута Лукавац – Дивин окружено стрмим литицама и необичним рељефним творевинама са свега два могућа прилаза. Остаци зидина и пронађено глинено посуђе и предмети потврђују да је човјек користио овај живописни простор. Према предању, на овом мјесту је било античко насеље. Непосредно испод Вала парцеле земље носе назив Подграднице, а велики дио Лукавачког поља чине Херцегове баре што указује и на постојање старог града и присуство Херцега Шћепана.

У дубровачким списима Лукавац се први пут помиње 1375. године. Данашње лукавачке породице су на простор између Липника и Потруба доселиле почетком 19. вијека. Према подацима Српске православне епархије Захумско – херцеговачке 1890. године у Лукавцу је било 85 кућа са 678 становника. Од тада па све до седамдесетих година прошлог вијека број становника је био у порасту. Основну школу у Лукавцу једном тренутку је похађало близу 200 ученика. Село је сада проријеђено и остарило. Може се набројати свега стотињак становника који живе искључиво од пољопривреде. Некадашњи сточари су нестали, а њихови насљедници као да немају нити времена, нити интереса да раде оно што су радили очеви или дједови. Оно што је остало и што нас подсјећа на старе успомене су чист зрак, мирис богате природе и бистри извори на сваком кораку.

На овом живописном простору расле су генерације Лукавчана који су трагајући за бољим животом населиле све свјетске мердијане. Ипак, завичај и коријене нису заборавили и радо причају о свом селу и интересују се за братственике који још увијек вриједно раде у питомом Лукавачком пољу.

Списак познатих Лукавчана је подугачак и не може стати у један новинарски чланак. Нема тог Херцеговца који није чуо за хуманисту и великог добротвора Михајла Лабала, хајдучког харамбашу Кика Стевановића и прослављене кошаркашке репрезентативце Ратка Радовановића и Ђорђа Андријашевића. Мање је познато да је преко тридесет Лукавчана учествовало у добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912 – 1918). Само из породице Вуковић са Рогача било је девет добровољаца, а Коста Стевановић је одликован високим војничким признањем – сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. У Другом свјетском рату Лукавчани су дали велики допринос у антифашистичкој борби, а своје опредјељење за слободу и правду показали су и у посљедњем отаџбинском рату у којем су поднијели велику жртву. Потомци хероја, мјештани и поштоваоци подигли су Спомен обиљежје на којем су исписана имена 18 погинулих бораца из Лукавца. Вјера, слобода и храброст били су оличење ових српских јунака. Споменик је саграђен уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Из Лукавца поријекло воде универзитетски професори, истакнути друштвени радници, књижевници, спортисти...

Црква Светих апостола Петра и Павла

За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.

Темељи Цркве Светих апостола Петра и Павла освјештани су 17. јула 1903. године, а освећење је извршио протојереј Ристо Кочовић уз саслужење свештеника Николе Која, Петра Говедарице и Душана Гаћиновића. Црква је грађена двије године, а неимар је био Лазар Шушић из Љубиња. Освећење је обавио митрополит Петар Зимоњић.

Уз помоћ великог добротвора Михајла Лабала црква и порта обновљени су 1987. године. Те године за Петровдан, великом народном сабору и богослужењу, присуствовало је неколико хиљада људи.

Уз велики труд мјештана посљедњих година обновљена је Црквена кућа, подигнут је Споменик погинулим борцима, саграђена капела и уређена порта храма, као најљепши примјери вјере, духовности и прегалаштва Лукавчана.

radionevesinje.com

Занимљиво о Лукавцу

- Најстарија легенда везана за село Лукавац говори о закопаном благу на локалитету старог града Вала на којем је према предању посљедњи столовао Херцег Шћепан. Тврди се да негдје у литицама Вала постоји облик од камена који подсјећа на пијетла, а вода која капа са његовог кљуна показује гдје је сакривено благо.

- Лукавачка парохија основана је joш 1839. године и обухватала је села Лукавац, Бежђеђе, Трусину и Подком.

- Најпознатији невесињски пророк Вукеља Стевановић из Лукавца непогрешиво је предвиђао многе важне догађаје у 19. вијеку. Народ прича да је тачно најавио „Улошки устанак“ (1882) и ко ће бити његове вође у тренутку када за тако нешто нико није могао да повјерује.

- Велики хуманиста и добротвор Михајло Лабало у родном Лукавцу остао је упамћен и по томе што је у село довезао први бицикл.

- Научни резултати проф. др Радослава Радовановића, рођеног Лукавчанина, из области заштите од зрачења уграђени су у свјетске прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације.

- Владимир Гаћиновић из Лукавца, угледни невесињски љекар и предсједник општине, током студија медицине у Бечу друговао је са најбољим психологом свих времена Сигмундом Фројдом.

- Лукавчанка Љубица Граховац (Вађон) прва је спикерица Телевизије Црне Горе. Учествовала је у реализацији првог Дневника ТВ Титоград 1971. године.

- Михајло и Коса Цвијетић из Лукавца изродили су пет синова и сви су били виши од два метра.

- Никола Граховац из Лукавца, послијератни колониста у Гајдобри, својевремено је имао најјачи стисак руке у СФРЈ.

- Најдуговјечнија становница Лукавца за коју постоје документовани подаци је Мара Гаћиновић. Рођена је 1919, а умрла 2023. године.

Драгомир Граховац