Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио је на данашњи дан 2003. године светим епископа охридског и жичког Николаја Велимировића /1881-1956/.
По завршетку студија теологије у Швајцарској Николај Велимировић докторирао је теологију на универзитету у Берну, послије чега је дипломирао филозофију на енглеском универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.
По повратку у Србију постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду.
Између два свјетска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, потом у манастир Војловица.
С патријархом Гаврилом 1944. заточен је у логор Дахау. Умро је у емиграцији у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу.
Најпознатија Николајева дјела су: "Религија Његошева", "Беседе под гором", "Изнад греха и смрти", "Душа Србије", "Србија у светлости и мраку"...
Његове мошти су пренесене из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ у мају 2003. канонизован је за светитеља.
Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају.
