Наставком или никад потпуним нестанком вирусних и других сличних пријетњи становништву и државама упитним се чини повратак на отворене границе, апсолутну слободу кретања становништва и радне снаге, класично тржиште рада и све досад познате законитости радних миграција.

Вирусни налет свом силином у кратком времену захватио је практично све просторе, све популације и све дјелатности које се прије свега темеље на радној мобилности, социјалним и радним контактима.

Брзина и силина вирусног деструктивног таласа с пуно почетних, преносних и посљедичних непознаница указала је на научну неспремност и све мањкавости у кризним раздобљима по пуно друштвених и државних параметара уређених система, друштава, простора и држава.

Свијет је једноставно застао, а нова времена и нови обрасци организовања постали су нужност.

Затварање у уске националне оквире и повратак државним одлукама у интересу властите популације уздрмао је помно политичко-дипломатски грађени асоцијацијски систем и потврдио образац функционисања у новим кризним и могућим будућим околностима. Поновно се потврдило како је људска популација апсолутно најважнији дио сваког друштва и простора и основни чинилац сваке дјелатности, а долазак изненадне и непланиране кризе (вирусне или неке друге) удар који поремети мање-више све устаљене законитости, преноси Геополитика.

Финансијски и радни поремећаји су посебно видљиви и с далекосежним посљедицама, па су одлуке и поступања националних влада кључни за ублажавање деструкције и усмјеравање развојних процеса у будућности.

Заснована наравно на знању, способности, одговорности и стручности уз напуштање досадашњег политичког детерминизма.

Деструктивни фактори

Привремена заборављеност миграцијских притисака према Европи и демографских проблема везаних уз смртност, природни пад, депопулацију и недостатак одговарајуће радне снаге развијених и изразито депопулацијских европских земаља биће кратког вијека  јер су управо ратне и овакве данашње вирусне кризе и највећи деструктивни фактори сваке популације, ма колико она била медицински, организационо, технолошки и на сваки други начин заштићена и развијена.

Праве рефлексије вирусне кризе на демографске структуре још се не виде у службеним статистикама, али могу да се претпоставе и пројекцијски поставе према парцијалним подацима о смртности и повећању броја незапослених који су нам већ доступни практично за сваку земљу.

Демографски поремећаји су очекивани, а државне интервенције ће свакако бити потребне у функцији демографске ревитализације и укупног развоја.

Смањивањем радних, производних, продајних и осталих сличних активности у кризним временима кад приходи, добит и финансијске акумулације нису у очекиваним, планским или већ навикнутим пословодним оквирима, резултирају великим бројем отказа.

Отказ се показао као најједноставнија пословна мјера и заправо је негација кључне важности људске популације у свим дјелатностима. Дијелом су откази радног односа нужност због немогућности стварања потребних прихода, али дијелом су и посљедица смањивања профитних трендова, неплаћања за физички изостанак с посла, неспособности кризног управљања и слично.

Насупрот томе, затварањем граница, забраном путовања и социјалним раздвајањем, неке друге дјелатности које нису морале да заустављају своју активност (грађевинска нпр. и сличне), имају истовремено велики проблем одржавања функционалног пословања управо због немогућности осигуравања радне снаге мобилним или миграцијским моделом.

Ублажавање удара

Кризна отпуштања радника и њихов недостатак у темељним дјелатностима које могу и морају да функционишу у свим околностима потврђују потребу законског дефинисања радних права у кризним временима и државне подстицајне интервенције примарно засноване на пореским систему као најважнијем обрасцу ублажавања посљедица.

Државни модел ублажавања кризног удара притом не би смио да буде линеаран јер је и потенцијал реаговања на кризу различит и коначно би у кризним временима требало да се спроводи модел усклађености с могућностима.

Вишак радне снаге

Доласком вирусне кризе постојећи образац осигуравања радне снаге једноставно је прекинут, а велики број нових незапослених због кризе практично мијења уходану парадигму. А наставак слиједи по новим правилима и приступима.

Разматрање наставка и дефинисање нових образаца запошљавања, подстицајних мјера и миграцијских законитости радне снаге потврђују се и сврставају међу приоритетна одлучивања и поступања.

То потврђују и посљедице кризе управо у Аустрији и Њемачкој због чега се нужно промијенила и пројекција потребе за радном снагом из балканских земаља.

Према стручним процјенама, вирусна криза ће довести до највеће рецесије у Њемачкој након Другог свјетског рата и порасту стопе незапослености са 0,7 на 5,8% као и нефункционалном тржишту рада због ограничења контаката.

Истовремено је пораст незапослености у Аустрији због кризе у релативним односима према укупној запослености и према броју становника већи него у Њемачкој: Аустрија има пораст незапослености у односу на прошлу годину 58%, а Њемачка 19%.