Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Миланко Витомир - учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије

Миланко Витомир рођен је 1916. године у селу Ђедовци код Сокоца, у сиромашној земљорадничкој породици. Након завршетка основне школе у Хан Стјеници, био је приморан да ради као надничар како би помогао породици. Тежак живот и неправда утицали су на његово политичко опредјељење, па се још као младић повезао са револуционарном омладином и комунистичким покретом. Миланко је 1940. године постао члан Комунистичке партије Југославије.

Почетак Другог свјетског рата затекао га је у родном крају. Након окупације Југославије активно је радио на прикупљању оружја и организовању народа за устанак, а у љето 1941. године придружио се Романијском партизанском одреду, гдје је брзо показао храброст и способност вође. Миланко је потом постављен за вођу групе бораца која је дјеловала на подручју Месића, Вражалица и Горажда. Њихов задатак био је да прикупљају и допремају оружје на Романију, организују нове добровољце за партизанске јединице и изводе акције против непријатељских положаја.

Миланко је успјешно извршио задатке на том подручју и вратио се на Романију са већим бројем нових бораца. Због својих способности и постигнутих резултата именован је за командира Прве романијске чете. Као вођа показивао је велику храброст и одлучност, због чега је убрзо стекао поштовање и повјерење својих сабораца. Његови успјеси у борбама били су познати широм Романије и Гласинца, па је народ почео да пјева пјесме о њему и његовој чети. Посебно се истакао у сукобу са њемачким снагама на Романији 16. августа 1941. године, када су убијена 22 њемачка војника, уништена три камиона и заплењена већа количина муниције и оружја.

Послије ове успјешне акције њемачке снаге дуго нису улазиле на подручје Романије, све до почетка Друге непријатељске офанзиве у јануару 1942. године. Вијести о великој побједи брзо су се прошириле и међу становницима окупираног Сарајева. Као признање за храброст и допринос у борби, командант Романијског одреда Славша Вајнер Чича додијелио је борцима Прве романијске чете највећи дио заплијењеног оружја, одјеће и обуће, јер су управо они имали кључну улогу у остваривању ове значајне побједе.

Десетак дана касније, 26. августа 1941. године, Миланко и његова чета дали су значајан допринос у борби за ослобођење Сокоца. Њихов главни задатак био је да заузму зграду некадашње жандармеријске станице. Предводећи своје борце, Миланко је заједно са Славишом Вајнером Чичом пришао касарни и кроз прозор убацио неколико бомби. Овај потез изазвао је пометњу међу браниоцима, због чега су многи почели да се повлаче. Током акције заробљен је командир жандармеријске станице са својом посадом, док је дио усташа успио да побјегне. Након ослобођења Сокоца, Миланко је јавно похваљен због исказане храбрости и одлучности. Свој углед наставио је да гради и у наредним борбама на Хан Стјеницама, у Крамер Селу, на Романији и током акција за ослобођење Рогатице почетком септембра 1941. године.

Током другог напада на Рогатицу у октобру 1941. године вођене су тешке борбе које су трајале готово десет дана. Миланко је заједно са својом четом више пута нападао непријатељске положаје, настојећи да сломи отпор бранилаца града. Од команданта Штаба сарајевске области Слободана Принципа Сеље и команданта Романијског одреда Славише Вајнера је добио задатак да по сваку цијену мора упасти у град, који се мора заузети.

Живот дат за слободу, име сачувано за вјечност

У једном од завршних јуриша, 23. октобра 1941. године, Миланко је смртно рањен. Истог дана Рогатица је по други пут ослобођена од непријатељских снага.

За храброст и заслуге које је показао током Народноослободилачке борбе, Миланко Витомир је 20. децембра 1951. године постхумно одликован титулом народног хероја Југославије.

Непуних годину дана након његове смрти рођен је син његовог брата, пјесник Миланко Витомир Мали. У знак сјећања на стрица добио је његово име, а надимак Мали понио је по народном називу под којим је Миланко био познат међу својим саборцима и народом.

Соколац чува сјећање на Миланка Витомира

У Сокоцу једна од улица носи име Миланка Витомира, чувајући успомену на народног хероја чија су храброст, одлучност и жртва трајно уписани у историју Романије и овог краја.