Дара Милошевић из Милошевића код Бањалуке, која је једина из породице преживјела крвави усташки пир у њеном селу 12. фебруара 1942. године, свједочи како су јој усташе убиле троје дјеце, од којих је једно била беба у колијевци, а 15 српских сељака у једној кући живе запалиле.
Након масакра у Милаковићима, усташе су продужиле у сусједно село – Милошевиће. Дара Милошевић је у вријеме покоља имала 24 године и једина је од укућана која је преживјела. Вјероватно, пуком срећом.
- У кући је било пуно чељади. И мале дјеце и старијих. Чули смо праске, пуца се на све стране. Нисмо знали шта је, али на добро слутило није, па смо се одмах закључали. Имали смо један прозорчић, када сам погледала све се црнило од усташа. Чини ми се да се један одмах створио ту на вратима. Лупа да се отвори. Стрина Ђуја /65/ отворила је, усташа је ушао и одмах уперио пушке у укућане - прича Дара.
Она наводи да је усташа наредио укућанима да изађу вани.
- Не знам ко је први изишао. Само знам да сам ја изашла скором задња. Стриц Милан осто на кревету, лежећи. Није мого да устане и иде. Био је болестан. Оно моје мало дијете било остало тамо у соби, у колијевци. Они га само прободоше. А стрица убили, пуцали су му у по уста. Изашли смо напоље. Дјеца иду сама. Плачу. Жене шуте. Кад смо изашли напоље, он нас построји. Ја сам њега замолила да нас не убија, јер ништа нисмо криви и да нам не дира дјецу. Питам има ли игдје икога свога? Нека мисли на своје. Каже да нема никога, него Бога само нада собом - испричала је Дара у свједочењу Лазару Лукајићу, аутору књиге "Усташе и фратри кољу".
НА ЗГАРИШТУ У ПЕПЕЛУ САМО ДЈЕЧИЈА РУЧИЦА
Она каже да је усташа који их је постројио наредио да се од њега окрену и забранио им да говоре.
- Како смо се окренули, тако је запуцао из пушке или митраљеза. Ми смо сви попадали. И ја сам пала. Или ме је неко гурнуо док је тако падао од метака. Дуго нисам била свјесна. Кад сам дошла себи уста су ми била пуна снијега и праха од барута. Не знам јесам ли убијена, јесам ли рањена, могу ли устати на ноге. Ништа не знам. Неко ме притиска. Падали су по мени. Или је гурало. Или сам пала ја сама од страха. Ко ће знати? Онда сам касније почела помало размишљати. Подуго је тако било. Ја сам лежала тако неко вријеме ко мртва. Једно пола сата - сјећа се она.
Дара казује да је на крају схватила да је једина остала жива јер нико око ње није показивао знакове живота.
- Погледам око мене. Све крваво. Крвава и ја. Крв по снијегу. Нијесам могла ни гледати од муке. Црвени се све око мене, дошла ми је мука, а и страх. Све се то помијешало. Једва сам се ја и извукла. Вољела бих да сам и погинула са њима. Јер, троје дјеце су ми убили. Устала сам - сјећа се она.
Дара каже да неким чудом није била ни рањена. "То је то. Они су мене морали оборити. Оне жене око мене, како ли је то? Тако је нешто морало бити", наводи она.
Она прича да је некако отишла у кућу, гдје је видјела своју бебу у бешици коју су усташе прво уболе.
- Прободено на ножици и на прсима. Не знам како сам остала на ногама. Кућа уз нашу гори, ту су нашли 15 укућана и живе запалили. У пепелу је остала читава само ручица једног дјетета. Размишљам куд ћу сада? Какав ми је то живот - напомиње она.
Дара се сјећа да је убрзо чула пуцње, па се сакрила у котар међу овце.
- Сакријем се ту, видим они пролазе на све стране, гледају да није ко остао жив. Гоне и стоку што су, након убијања људи, покупили. Пјевају, смију се - прича она.
РАСКОМАДАНА ТИЈЕЛА УБИЈЕНИХ ЗАТРПАНА У РАКУ У ДВОРИШТУ
Кад су усташе замакле, Дара је кренула да покуша наћи свог човјека или било кога живог како би испричала шта је било да се сазна о страшном злочину којем је свједочила.
- Кренем преко пруге у село Радуље, ту нису долазили, нису могли прећи поток од снијега и наноса. Током ноћи сам се пробијала кроз сметове. Дошла сам ујутру и ту сам затекла и свог човјека Бошка. Они нису ништа знали.
Испричам шта се десило, да су сви мртви, осим мене. Наредног дана се већ прочуло за усташки крвави пир, окупили су се ту код куће моје јетрве и неки партизани, па смо кренули према кућама у којима су остали лешеви. Када смо дошли већину тијела, посебно дјеце, раскомадали су крмци. Мало шта је било за препознати и сахранити. Углавном, све смо затрпали у дворишту у једну раку - наводи Дара.
ВРИЈЕМЕ ПРОЛАЗИ, АЛИ БОЛ НЕ ЈЕЊАВА
Она на крају каже да, без обзира на вријеме које је протекло, сјећање на ужасе које је видјела тог кобног фебруарског дана не блиједи нити бол јењава.
- Тако сам остала жива, а боље да нисам. Сваког дана свог живота о томе мислим, те слике не блиједе нити бол јењава - исповијест је Даре Милошевић која је документована у књизи "Фратри и усташе кољу" чији је аутор Лазар Лукајић.
