Међу убијеним прије 32 године у Подравању осам је чланова породице Перендић, по седам Маринковић и Шарац, те по четири Николић и Јовановић.

Потпредсједник општине Сребреница Милош Миловановић рекао је да је прије 32 године у Подравању почињен масовни злочин над Србима за који нико није процесуиран ни пред Хашки трибунал, нити правосуђем БиХ.

-Жалосно је да за злочин над Србима у Подравању, као и за бројне друге злочине почињене над српским цивилима у Сребреници и околини, нико од Бошњака није одговарао, док су за страдање бошњачких војника Срби кажњени са више од 1.000 година затвора, што показује да међународни и домаћи судови и тужилаштва раде пристрасно, оптужујући само Србе. Српски народ је изгубио повјерење у њихов рад - истакао је Миловановић.

Он је навео да су Срби таоци Тужилаштва и Суда БиХ и да нема слободе српском народу у БиХ, као ни суживота и помирења док и починиоци злочина над Србима не буду осуђени за недјела, убиства, клања и мучења српских цивила.

Више од половине убијених у Подравању били су цивили жене, старци, дјеца, непокретне и слијепе особе.

На данашњи дан прије 32 године јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су разуђено планинско село Подравање и његове засеоке, пресјекле једину путну комуникацију према Милићима и кренуле у артиљеријско-пјешадијски напад.

Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цијели дан. Убијена су 32 мјештанина, а након борбе прса у прса у вечерњим часовима мали број преживјелих, међу којима и неки лакше рањени, пробили су се и успјели живи да изађу из окружења.

Група српских бораца из овог села била је у окружењу и док су имали везу са надлежном командом тражили су да их гађа и побије артиљерија Војске Републике Српске да не би живи пали у руке непријатељу.

Срећом, издржали су до ноћи и преживјели јер су се успјели извући захваљујући добром познавању конфигурације терена.

Братуначки професор Милош Митровић, родом из Подравања, раније је рекао Срни да су му на данашњи дан убијени мајка Ружа, која је имала 65 година и стриц Михајло, који је касније нађен без главе.

Његов стриц Драго Митровић преживио је усташко клање у Другом свјетском рату и живио без моћи говора са траумама.

-Поново је прије 32 годину ухваћен и заклали су га потомци оних који су га клали 1941. године. То је јединствен случај да један човјек доживи два клања у два рата за 67 година живота - навео је Митровић.

Он је истакао да су неки Срби били близу скривени и чули да му је кољач рекао “преживио си '41, а сада сигурно нећеш” и одсјекао му главу, што значи да га је лично познавао.

Милојка Бибић је тог дана остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.

-Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и узвике „Алаху егбер“ упали у село и убијали све што су стигли - присјећа се Милојка кобног дана када је безуспјешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.

Према њеним ријечима, муслимански војници убијали су све редом - жене, дјецу, старце, као да су знали да никада неће одговарати, “али постоји и Божија казна, ако их већ Хашки трибунал и правосуђе БиХ не желе процесуирати”.

Она је истакла да је сраман однос међународног и правосуђа БиХ, који суде само Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само због тога што су били Срби, нико не одговара и правде нема ни након 32 године од злочина и 29 године од завршетка рата.

-Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе слободно, јер их штите тужиоци, који не желе да подижу оптужнице, скривају документацију, опструишу процесе и на крају обавјештавају јавност да нема доказа за подизање оптужница, у којој судије по различитим аршинима дијеле правду и опструишу истраге - сматра Бибићева.

Навела је да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе доказе и подигну оптужницу, јер су позната и имена убица, о чему постоје свједоци, што тужиоцима олакшава посао.

Међутим, како каже, тужиоци опструишу и на све начине омаловажавају српске жртве, њихове породице и цијели српски народ, никоме не одговарају нити сносе одговорност за свој нерад и једнострани, непрофесионални однос према послу и правосудној професији.

Цвијетин Шарац је раније причао да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи син Митар недалеко од куће и заробљен стриц Веселин који је преживио страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица премлаћивања.

Он се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила те након три дана се извукао на слободну територију и дошао у Милиће.

Драгутин Шарац раније је рекао Срни да му је брат Веселин причао да га је у логору тукао лично Насер Орић кога је познавао јер ишао у школу са његовим сином.

Преживјели су закључили да су у нападу на Подравање учествовале комшије муслимани из сусједних села који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.

Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у селу су спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.

Као знак сјећања на страдале мјештане и сроднике преживјели становници Подравања изградили су цркву у којој обављају вјерске обреде и парастосе за настрадале којима су у знак захвалности на зиду храма поставили спомен-плоче са њиховим именима.

У Подравању, Јасенови и њиховим ријетко насељеним засеоцима скоро сви становници који су умрли након рата преминули су од неке врсте карцинома. Мјештани претпостављају да је то посљедица дјеловања НАТО-а и УНПРОФОР-а на овом простору током ратних година и неке врсте контаминације подручја.