Филмски, али и животни пут троструког оскаровца Оливера Стоуна (1946) саздан је од контроверзи.
Његова дјела, али и он сам, хваљени су и куђени, а по сопственом признању "неколико пута био је на Олимпу и падао с њега", о чему свједочи и у овом ексклузивном разговору за "Новости".
Славни амерички редитељ, сценариста и продуцент у својој недавно објављеној аутобиографији "У потјери за свјетлом" и поднасловом "Како сам написао, режирао и преживио 'Вод', 'Поноћни експрес', 'Лице с ожиљком' и филмске игре у Холивуду" (у издању "Лагуне"), искрено и без цензуре пише о првих четрдесет година свог живота. На страницама мемоара, Стоун се осврнуо на многе младалачке заблуде, огољено проговорио о својим "кокаинским данима", али и о суровости рата у Вијетнаму гдје се у 21. години пријавио као добровољац.
У интервјуу, за "Новости", Стоун отворено говори о расподјели снага у савременом свијету, како разликовати лаж од истине, зашто је критика српског филма о Јасеновцу "типичан примјер америчког погледа на свијет", али и о разлозима због којих је убиство Џона Кенедија и даље мрачна тајна. О томе ће свједочити и његов документарац који ће сутра премијерно бити приказан у Кану.
Записали сте да је "немогуће препознати истину у рату". Како је уочити данас у свијету пуном лажних вијести и ревидиране историје?
- Није важно да ли говоримо о садашњости, прошлости, далекој историји или било ком другом времену. Истину је увијек било тешко пронаћи. Увијек! Истина захтјева много истраживања, јасног промишљања и историјски контекст - али, чак и тада не можеш бити потпуно сигуран. Увијек сам вјеровао да је за сваки филм потребно што је више могуће истраживачког рада. Али, не дозвољавам да ме то истраживање ограничи. Умјетничка слобода је неопходна у мојој професији, међутим, кључ је знати шта мијењате и зашто то мијењате. А што се тиче политичког аргумента о лажним вијестима, који је актуелан у Сједињеним Државама, то је такво ср... јер званични амерички медији већ годинама изврћу истину о свијету, креирајући идеолошку борбу између САД и њених непријатеља, што је бесмислица. Закључак је да има много лажних вијести у мејнстрим медијима. И онда када чујем мејнстрим медије како оптужују дисидентске да фабрикују лажне вијести, то ме увек насмије.
У "Потјери за свјетлом" сазнали смо о многим потешкоћама које су пратиле снимање и пласирање филма "Вод". Да ли би данас било могуће снимити један такав смио филм?
- "Вод" је био врло тежак за снимање. Требало ми је десет година. Каснији тријумф на додјели Оскара била је заиста слатка побједа. Да ли би данас било могуће снимити тако смио филм? И да и не. То би захтјевало да филмски аутор изађе ван званичног канона САД, што значи да не можете без посљедица да критикујете америчку спољну политику. И, кад већ говоримо о томе, било би тешко финансирати и дистрибуирати један такав филм. То је одувијек била борба али, понекад, једна или двије мале "рибе" се провуку кроз мрежу. Ја сам био једна од тих малих риба. И то се може поново десити.
У књизи, поред осталог, кажете да се "патриотизам најбоље продаје". Има ли данас искрених патриота?
- Патриотизам се добро продаје, и то важи за скоро сваку земљу на свијету. Свакако важи за Сједињене Америчке Државе гдје смо, од 2001. године, имали мноштво филмова са ратном тематиком који подржавају америчко гледиште о "рату против тероризма", као и односе САД са земљама попут Русије и Кине. То је лоше за цијели свијет јер, као што увек говорим, могли бисмо имати мир између великих сила. Сада, са климатским промјенама, потребније нам је него икад да заједно радимо на очувању наше планете.
Имају ли мале државе право на презентовање сопствених историја? Питам вас јер је прије неколико мјесеци наш кандидат за Оскара "Дара из Јасеновца" Предрага Антонијевића, о српском страдању у усташком логору, означен као "политичка пропаганда".
- Наравно да све земље имају право да презентују своје приче и увијек ће имати. Једино питање би требало да буде колико је добра та презентација. Да ли је филмска прича добра?
Оно што се дешавало око српског кандидата за Оскар донекле је типичан примјер америчког уског погледа на свијет, гдје су Русија и Србија често представљени као пропагандисти, а они који се боре против њих као једини који полажу право на истину. То није фер и поштено, али тако налаже "правилник" оних који вјерују да су супериорна бића.
Може ли се бити политички неутралан у данашњем свијету и имати добре односе истовремено и са САД, Европском унијом, Русијом и Кином (као што Србија покушава)?
- То је изузетно тешко. А, уосталом, шта је неутралност? Често, неутралан значи бити попустљив и не увриједити никога и ништа. Свијет је дефинитивно у једној веома осјетљивој фази, бар је тако на Западу, гдје свако јасно и чврсто изражено мишљење може бити оцијењено као "безосјећајно" или нешто слично томе. Ово је изузетно тешко вријеме за филмске ауторе.
Али, као што је познато, током историје је било много сличних изазовних периода. Ејзенштајну и другим руским ауторима сигурно није било лако да стварају послије Октобарске револуције, или синеастима у нашој земљи током Другог свјетског рата, у ери Мекартија, Вијетнама, послије терористичких напада 2001. године и томе слично. Нити ће икада бити лако, осим ако се не задовољите са "неувриједљивим" материјалом.
Када се осврнете уназад на своју каријеру, шта вам је било најизазовније: писање, режирање или "преживљавање" у Холивуду?
- Мислим да је најтеже од свега преживјети у филмском бизнису. Уживам у писању, уживам у режији, уживам у снимању филма, али организовање буџета и пласман дјела често постају ноћна мора.
Звали су вас: провокатор, интелектуалац напредних идеја, мајстор контроверзних тема, легендарни аутор, контроверзна личност... Шта вам се највише свиђа?
- Од ових што сте набројали "интелектуалац напредних идеја" за мене има најдубље значење. Наравно, почаствован сам када уз своје име чујем "легендарни филмски аутор", мада је та дефиниција у последње вријеме постала клише. Надам се да ће и они који не знају моје филмове да их виде први пут или, можда, други пут, што је понекад потребно. Како било, задовољан сам свим што добијем. Уживао сам у својој каријери и у овом веома тешком послу, најбоље што сам могао.
Враћате се на Кански фестивал, гдје ће сутра свјетску премијеру имати ваш документарац "Revisited : Тhrough the Looking Glass". Очекујете ли медијску буру попут оне која је пратила ваш играни филм о Џону Кенедију из 1991?
- Не, не очекујем ништа слично. Ово је ипак документарац, а не играни филм, а и људи знају шта да очекују будући да сам о том случају јасно изразио своје мишљење у филму "ЏФК", а сад сам томе додао оно што је до сада урађено у скидању ознаке поверљиво са неких од докумената. Тај посао био је повјерен Комисији за ревизију докумената о атентату, која је радила од 1994. до 1998. Ова комисија је јединствена у америчкој историји јер ју је Конгрес именовао да би истражила наводе из једног филма. Али, постојале су границе у ономе шта се истраживало. Вјерујем да је то било из жеље да се убије било какав покушај даље истраге. У нашем документарцу приказујемо резултате ове Комисије, треће званичне која се бавила атентатом на Кенедија, и волио бих да видим наставак ове истраге. Али, када су у питању мрачне тајне из прошлости и убиства, то је увијек тешко.
Искуство Вијетнамског рата, због којег је одликован медаљом за храброст, послужило му је за сценарио култног "Вода". У мемоарима описује како је преживио рат, али и признаје убиство непријатеља.
- Ја сам чак и видио човјека кога сам убио, што је била ријеткост у Вијетнаму. Нисам осјетио никакву кривицу. Он је мртав. Ја сам жив. То је суштина рата - записао је Стоун.
Сат времена, можда четрдесет пет минута некако је пузећи споро прошло, а онда је стигао "дах чаробног змаја". Џиновски CH-47 хеликоптер са тешким митраљезом и ракетама испаљеним из свих лежишта проједрио је изнад нас, пљујући црвене трагове ватре.
Сврдлајућа бука коју је стварао, била је напета, интензивна, не са овог свијета, као рика неког древног чудовишта. У једном тренутку чуо сам прво прасак јер је надјачао све друго, онда сам осјетио како бихајв долази из тенка који је био иза нас, на можда, неких сто метара. Зашто? Није више било важно. Неко је зезнуо ствар. Ударни талас нас је носио неких десет или двадесет метара кроз ваздух, можда више. Онесвјестио сам се. Нисам имао појма колико је то трајало, а још мање гдје сам слетио од удара детонације...
(Oломак из књиге " У потјери за свјетлом", издавач "Лагуна")
