Оливера Марковић – то је цeо ансамбл. Тако је давне 1997. године жири за додјелу највећег домаћег глумачког признања „Добричин прстен“ образложио одлуку да награди глумачку диву чија је неодољива харизма зрачила како с позоришне сцене, тако и с филмског платна и телевизијских екрана, а подједнако освајала и све оне који су је познавали приватно.
У част 100. годишњице рођења Оливере Марковић Музеј Народног позоришта у Београду приредио је изложбу фотографија које свједоче о каријери велике глумице на сцени националног театра, у којем је остварила 36 улога, укључујући и оне које су његов заштитни знак – Коштану и Госпођу министарку.
Заљубљена у глуму од малих ногу
Оливера Марковић је била увјерљива као љубавница или заводница, као мајка или бака, као комедијашица или трагичарка, као грофица, краљица, хероина, каже у разговору за Спутњик Мирјана Одавић, кустоскиња Музеја позоришне уметности Србије и ауторка изложбе у Музеју Народног позоришта.
Саговорница Спутњика истиче да је поставка замишљена не само као хронолошки пресјек глумачке каријере Оливере Марковић на сцени националног театра, него и као омаж жени коју је, поред неспорног и раскошног глумачког талента, красила скромност обојена шармом и неодољивим смислом за хумор.
- Оливеру Марковић доживљавам, пре свега, као великог човека, изузетно професионалну глумицу, с природним талентом за глуму. Она је још као девојчица у својој соби стварала позориште, у којем је била и редитељ, и сценариста, и глумица, и костимограф. Од малих ногу била је предодређена за театар - истиче Одавић.
За вријеме окупације своју љубав према театру Оливера Марковић је наставила да његује и развија заједно с групом вршњака, гимназијалаца и студената, с којом је почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима.
Од Коштане до Живке министарке
На сцену националног театра закорачила је 1950. године, као 25-годишњакиња, у представи „Сирано де Бержерак“, а 1958. добила је позив да гостује у „Аутобуској станици“ као Шери.
Била је чланица Београдског драмског позоришта, потом новосадског Српског народног позоришта, из којег је 1967. прешла у Народно позориште у Београду и њему остала све до одласка у пензију, 1989. године.
Улоге које је остварила у Народном позоришту биле су жанровски разноврсне, почев од Дарје у „Тихом Дону“, преко Маше у Толстојевом „Живом лешу“, Агафје у Гогољевој „Женидби“, Александре у Анујевој „Коломби“, Јулишке у Нушићевом „Путу око свijета“, Либере у Голдонијевим „Рибарским свађама“, Аркадине у Чеховљевом „Галебу“, Бабе у „Горском вијенцу“, Жене у „Пат или игра краљева“, Госпође Олге у истоименом комаду Милутина Бојића, Гђе Јеце Ђерман у „Како засмијати господара“ Виде Огњеновић, Филаменте и Мадам Парнел у Молијеровим „Ученим женама“ и „Тартифу“, све до Брехтове Мајке Храбрости, Нушићеве Живке министарке и Станковићеве Коштане.
- Она је, једноставно, могла да игра све - од трагедије до фарсе, од комедије карактера до модерне драме. Имала је јединствен осећај за нијансу, за тон, за паузу - истиче Мирјана Одавић.
Спутњикова саговорница подсјећа на то да је Оливера Марковић остала упамћена не само по више од сто позоришних, него и педесетак филмских и више од 25 телевизијских улога, као и по руским романсама које је радо пјевала.
Фотографије као свједочанство о глумици и њеним ликовима
Једна од централних фотографија приказује Оливеру Марковић како у представи „Аутобуска станица“ игра на столу, уз Северина Бјелића и Павла Минчића, у сцени која је, како истиче Мирјана Одавић, „достојна холивудске класике“.
Непоновљива – од глумачког талента до човјечности
- Била је непоновљива у сваком сегменту, и као позоришна, и као филмска и телевизијска глумица. Имате глумце који су у једној представи усвојили одређени начин говора и онда га преносе у сваку следећу, препознатљиви су. Оливера Марковић је била јединствена по свом природном таленту, али и по својој људскости - истиче она.
Изложба о Оливери Марковић у Музеју Народног позоришта биће отворена до краја ове позоришне сезоне, а публика ће моћи да је види и у првим недјељама наредне сезоне, све до средине октобра.
Коментари 3
-
Рашо 19.05.2025. 13:55
-
Рашо 19.05.2025. 13:51
Када све прође, и времена се промене,
Твој херојски дух ће увек остати,
Јер си у срцу свих, као звезда што си,
Ратко херој, песма твога имена живи.
-
Рашо 19.05.2025. 12:53
У рату и мирном времену, стојимо као зид, Наше име, наш понос, у срцу се крије. Српско Сарајево, ти си свети простор, Где храброст и част су више од злата.
И докле год се тишина чува у дубинама планина,
Радован ће бити име што се у песмама пева,
Људска храброст у обрисима свете историје.