Већ је претешко коментарисати нове и нове наручене текстове који се позивају на измишљене обавјештајне податке о новим ударима на Републику Српску.

Последњи долази са страница београдског таблоида Ало, и има за циљ стварање негативне атмосфере око протеста на којима Бањолучани позивају да се разријеши случај смрти младог Давида Драгичевића.

Ако се присјетимо последње лагарије у вези са измишљеним тајним плановима, у тим плановима се предвиђало да ће доћи до убиства неке јавне личности, а да ће то бити приписано властима, на које ће бити усмјерен народни бунт.

Судбина се грозно поиграла са чудовишном маштом аутора те медијске подвале. Догодила се смрт младог Бањалучанина, почели су протести на којим је тражено расвјетљавање случаја, али ником није пало на памет да каже да је то удар на власт, и то баш по сценарију тајног плана који су објавиле Вести из Франкфурта, а пар дана развлачили на РТРС.

Када је притисак јавности постао озбиљан, појавила се потреба да се све то убаци у калуп ко зна ког по реду плана напада на Српску.

– Према информацијама добијеним из обавјештајних кругова једне амбасаде у Сарајеву  у току је спровођење  удара на полицију Републике Српске  али и на актуелну власт предвођену Милорадом Додиком све у сврху дискредитације актуелне власти пред предстојеће октобарске опште изборе у БиХ – пише Ало.

Разоткривачи досадашњих планова хаоса су до сада увијек унапријед откривали тајне планове. Проблем временског раскорака, односно тога што протести одавно трају, овај пут ријешено је конструкцијом да се организатори хаоса надовезују на цијели случај, чиме се „амнестирају“ они који, ето, искрено траже разрјешење случаја.

Да нису бирала средства у свом науму доказ је, како нам наводе наведени обавјештајни извори , да се ишло чак толико далеко да се искористи и трагична смрт младог Бањалучанина  Давида Драгичевића…

Креатори и извршиоци прављења хаоса и удара на Републику Српску искористили су управо овај трагичан догађај да путем својих људи у појединим невладиним организацијама  свакодневно организују протесте у центру Бања Луке…

У то су се укључиле и опозиционе странке у Републици Српској и по неки блогер, смишљено уносећи конфузију у јавности…

Кључна теза текста јесте та да се спроводи  план удара на „полицију  као најстабилнију  институцију“. Овакве флоскуле пажљивом оку откривају ко би могао бити писац гнусне подвале од текста, а неинтелигенција испољена у конструкцијама неодољиво подсјећа на пар самопорглашених дежурних назови безбједносних аналитичара.

За оне који су слабије упознати са детаљима случаја Драгичевић треба рећи да је читав догађај бацио сумњу на рад полиције РС, те да појединци или група у редовима ове институције покушавају да саботирају истрагу и прикрију злочин. Наиме, Драгичевић је нестао 18. а пронађен 24. марта. Прво је доведен у везу са провалом у једну кућу (у ноћи нестанка), а смрт описана као самоубиство, или несретан случај.

Било је спорно вријеме смрти, те тежина повреда на Давидовом тијелу, па је породица тражила додатну обдукцију, незадовољна резултатом прве. Стручњаци са ВМА су дали мишљење по коме се вријеме смрти не поклапа са временом нестанка, због чега се појављује сумња да не само да је Давид претучен, већ и да је отет, и пар дана држан на непознатом мјесту.

Упркос свим сумњама, чини се све да се случај што прије затвори, без откривања пуне истине.

Дакле, у питању је потпуно и недвосмислен политички проблем, јер једна институција задужена за безбједност грађана постаје потпуна супротност ономе чиме треба да се бави. Или није способна да се одупре нечијим покушајима да је спријечи да ради оно што је сврха њеног постојања!

Протести којима се тражи да полиција ради свој посао и да се одупре притисцима оних који би да заташкају читав случај је одбрана Републике Српске, јер се њима брани најважнија институција која је задужена да брине о безбједности имовине и живота њених становника. То није јасно само онима чија свијест допире само до оне тачке до које институције могу искористити за лични интерес. Којима Република Српска служи да би присвојили новац, моћ и звања која им не припадају нити их заслужују.

Аутор: Марко Шикуљак