Док багери неуморно копају темеље за нове стамбене комплексе, а кранови исцртавају нови хоризонт Источног Сарајева, из кухињских славина све чешће се чује само уздах ваздуха. Званично објашњење за редукције воде готово увијек се своди на двије ријечи: дуготрајна суша.

Међутим, када се на једној страни нађу природни закони хидрогеологије сарајевско-романијске регије, а на другој хипер-урбанизација и хиљаде нових станова у изградњи, поставља се логично питање: да ли нам заиста недостаје кише или нам недостаје стратешког планирања? Да бисмо разумјели зашто нема воде на шестом спрату, морамо кренути од тренутка када кап кише додирне планинско тло.

Тајна крашког подземља: Зашто нам вода „бјежи“ са планина?

Сарајевско-романијска регија, укључујући масиве Јахорине, Требевића, Романије и Трескавице, геоморфолошки је доминантно грађена од кречњака и доломита. За лаике то су прелијепе планине, али за хидрогеологе то је крашки (карстни) терен — можда и најзахтјевнији природни систем за акумулацију воде на свијету.

За разлику од глиновитих и пјесковитих терена гдје се вода задржава у плитким слојевима и полако процјеђује (филтрира) мјесецима, крашки терен функционише као огроман камени сунђер са широким пукотинама.

Када падне киша, вода не остаје на површини, већ кроз вртаче, поноре и пукотине у стијенама муњевито пропада дубоко у подземље, све до водонепропусног слоја. Зато љетњи пљускови готово да не значе ништа за изворишта попут чувене „Тилaве“ или изворишта у подножју Јахорине и Требевића. Права акумулација настаје тек зими. Дебео сњежни покривач који се полако топи од марта до јуна омогућава константно пуњење подземних каверни (шупљина). Када зима закаже са снијегом, изворишта већ у јулу падају на свој биолошки минимум.

Од планинске пукотине до чаше: Како настаје вода за пиће?

Вода која се скупи у дубоким крашким резервоарима мора се „ухватити“ прије него што нестане у непознатим подземним токовима. Тај процес подразумијева неколико инжењерских корака:

1. Каптажа изворишта: На мјесту гдје подземна вода природно избија на површину граде се каптаже — бетонске грађевине са дренажним цијевима које херметички прихватају воду директно из стијене, штитећи је од површинског загађења. Тамо гдје вода не избија сама, буше се дубоки бунари.
2. Сирова вода и таложење: Иако је планинска вода из краша углавном бистра, након обилних падавина она са собом повлачи муљ и глину из пукотина (познато као замућење изворишта). Зато вода прво иде у базене за таложење (седиментацију) и пролази кроз пјешчане филтере.
3. Дезинфекција (хлорисање): Да би постала здравствено исправна за пиће, вода се мора микробиолошки обрадити. То се најчешће ради дозирањем гасног хлора или натријум-хипохлорита. Хлор уништава бактерије и вирусе, али мора остати у прецизно одређеној мјери и док вода путује цијевима (тзв. резидуални хлор), како се вода не би загадила на путу до вашег стана.

Пут кроз лавиринт цијеви и закон физике (и правилника)

Након пречишћавања, вода се пумпа или гравитационо шаље у главне градске резервоаре (који се по правилу граде на узвишењима изнад града). Из њих вода креће ка потрошачима кроз примарну и секундарну водоводну мрежу.

Овдје долазимо до првог великог проблема већине домаћих водовода: губици на мрежи. У модерним европским системима прихватљив губитак воде у цијевима је од 10 до 15 одсто. На нашим просторима, због дотрајалих цијеви, пуцања и нелегалних прикључака, губици често прелазе 40 па и 50 одсто. То значи да се сваки други литар који уђе у систем — проспе у земљу прије него што стигне до водојмера!

Који притисак мора бити у цијевима?

Према техничким прописима и правилницима о снабдијевању водом који важе у Републици Српској и БиХ, испоручилац воде дужан је да на мјесту прикључка (код главног водојмера) обезбиједи:

• Минимални радни притисак: најмање 1,5 до 2 бара (у зависности од локалних комуналних одлука и спратности зоне), што је довољно тек за приземље и прва два спрата.
• Оптимални притисак у градској мрежи: креће се између 3 и 5 бара.
• Максимални дозвољени притисак: не би смио прелазити 6 до 8 бара (како не би дошло до пуцања инсталација и оштећења бојлера у становима).

Једноставна физика каже: 1 бар притиска подиже водени стуб на висину од приближно 10 метара. Ако у уличном цјевоводу притисак падне на 2 бара, вода теоретски може добацити до 20 метара висине (око шестог спрата), али због трења у цијевима и чињенице да комшије на првом и другом спрату у исто вријеме отварају славине, већ на трећем или четвртом спрату притисак пада на нулу.

Спасоносна техника у подруму: Хидроцикли и „бустер“ пумпе

Како онда вода уопште стиже до седмог или осмог спрата у новим зградама? Одговор лежи у подрумима зграда и уређајима који се зову хидрофорска постројења (бустер пумпне станице).

Савремене вишеспратнице по закону не смију зависити само од притиска из уличне мреже. Оне морају имати сопствене системе за повишење притиска који функционишу на два начина:

• Директни бустер системи са фреквентним регулаторима: То су паметне пумпе које прате потрошњу у згради. Када се ујутру у 7 сати сви станари спремају за посао, пумпе повећавају број обртаја и „гурају“ воду на више спратове, одржавајући константан притисак.
• Системи са прекидним (акумулационим) резервоаром: Ово је кључна ствар за градове са редукцијама. Пумпа се не смије директно накачити на уличну цијев и „усисавати“ воду када у њој нема притиска, јер би тако направила вакуум, повукла муљ и оставила околне куће потпуно сувим (што је и законом забрањено). Зато зграда треба да има свој резервоар у подруму који се пуни ноћу када је потрошња мала, а пумпе затим из тог резервоара шаљу воду станарима током дана.

Колико новоизграђених зграда у Источном Сарајеву има правилно димензионисане акумулационе резервоаре у подрумима, а колико их је уштедјело простор за још једну оставу, ослањајући се на директно пумпање из већ преоптерећене градске мреже?

Математика коју урбанизам игнорише: Како се заправо планира будућност?

У озбиљном урбанизму и грађевинарству, зграда се не гради тамо гдје има слободне ливаде, већ тамо гдје постоји инфраструктурни капацитет. План водоснабдијевања једног града не прави се од данас до сутра, већ за период од 20 до 30 година унапријед, и то по строгој инжењерској рачуници.

Хидролошка математика нових станова

У пројектовању водовода користи се параметар специфичне потрошње воде, који износи око 150 до 250 литара по становнику дневно (рачунајући пиће, кување, туширање, веш-машине, али и прање улица и заливање).

Хајде да то преведемо на тренутну ситуацију у Источном Сарајеву:

• Ако је у изградњи или плану, рецимо, 3.000 нових станова, уз просјек од 2,5 до 3 члана по домаћинству, то је око 8.000 до 9.000 нових становника.
• Помножено са просјечном потрошњом, граду ће само за те нове зграде сваког дана требати додатних 1.800.000 литара (1.800 кубика) воде дневно!
• Међутим, људи не пију воду равномјерно 24 сата. Постоји коефицијент неравномјерности — љетњи шпиц у 20 часова увече, када сви укључе тушеве и климе, а власници кућа у приградским насељима споје цријева да залију баште и расхладе бетон у дворишту. У том тренутку мрежа мора да испоручи и до два и по пута више воде од просјека.

 Како се то рјешава у плански уређеним градовима (и шта каже закон)?

Да би један град функционисао као уређен организам, а не као хаотично градилиште, урбанизам и закон су успоставили строгу хијерархију у којој се тачно зна шта је „старије“ — цијев у земљи или кран на ливади. Према Закону о уређењу простора и грађењу Републике Српске, развој града почива на јасној пирамиди докумената:

1. Урбанистички план: (Визија за наредних 20 до 30 година) Све почиње од кровних, стратешких докумената — Просторног и Урбанистичког плана. То су најважнији документи једног града који се усвајају за период од 20 година. Овај план је својеврсни „устав“ просторног развоја: он се не мијења преко ноћи нити по жељама појединаца, јер прецизно и дугорочно предвиђа колико ће град имати становника, гдје ће бити школе и паркови, те колико ће литара воде и мегавата струје бити потребно у свакој зони за двије деценије.

2. Регулациони планови: Обавеза према струци, а не списак лијепих жеља Из тог великог Урбанистичког плана извлаче се нижи, оперативни документи — регулациони планови за појединачна насеља. Они детаљно цртају сваку улицу, парцелу и габарите зграда. Међутим, у пракси се управо овдје дешава највећи парадокс наше урбанизације. Иако би регулациони план морао слијепо да прати инфраструктурне капацитете из кровног плана, ми смо свједоци сталних, парцијалних измјена регулационих планова. Тамо гдје је деценијама била планирана породична кућа или зелена површина (и гдје је у земљу положена водоводна цијев промјера за десетак домаћинстава), једним дизањем руку у скупштинским клупама уцртава се стамбено-пословни гигант са стотину станова. Папир трпи све, али хидраулика у цијевима не трпи.

3. Локацијски услови, грађевинска дозвола и „црвено свјетло“ Водовода: Тек када је зграда уцртана у регулациони план, инвеститор креће у процедуру добијања локацијских услова, а потом и грађевинске дозволе — јединог валидног папира који му даје право да уведе багере на терен. Али, закон је овдје поставио кључни осигурач! Да би инвеститор уопште добио локацијске услове и грађевинску дозволу, он мора испунити техничке услове и добити писмену сагласност јавног предузећа за водовод и канализацију.

То значи да је предузеће „Водовод и канализација“ законска прва линија одбране града. Водовод је тај који мора да израчуна: „Имамо ли ми у систему довољно воде и притиска за ову нову зграду?“ Ако нема, Водовод је дужан да упали „црвено свјетло“ и одбије издавање сагласности. Зато се сваки грађанин Источног Сарајева, док ових дана гледа у суву чесму, с правом пита: како је могуће и по којој то инжењерској рачуници се издају техничке сагласности за прикључење хиљада нових квадрата на мрежу која већ сада колабира у љетњим мјесецима?

4. Тражење алтернативних изворишта прије багера: У плански уређеним системима редослијед корака је неповратан: прво хидрогеолози излазе на терен, буше се дубоки истражни бунари, каптирају нова удаљена врела, граде резервоари од неколико хиљада кубика и полажу широке магистралне цијеви. Тек када се у систему обезбиједи вишак воде за наредних 20 година, урбанисти добијају зелено свјетло да мијењају планове и цртају нове стамбене блокове. Код нас се, по свему судећи, прво сазидају спратови и продају станови, па се тек онда гледа у небо и чека киша.

5. Телеметрија и паметно управљање притиском (SCADA системи): Коначно, савремено планирање подразумијева да се прије ширења мреже постојећа доведе у ред. Модерни водоводи не шаљу раднике да „слушају“ гдје шишти вода под асфалтом, већ користе дигиталне SCADA системе и сензоре протока на сваком чворишту. Они у секунди лоцирају пукнућа под земљом и аутоматски обарају притисак у мрежи између поноћи и пет ујутру, чувајући тако хиљаде кубика воде у резервоарима за дневни шпиц. Без такве модернизације и без поштовања светог тројства Дугорочни план – Водна сагласност – Грађевинска дозвола, свака нова зграда је само још један сламчица у чаши која је одавно полупразна.

 Суша у небу или суша у плановима?

Климатске промјене су реалност — зиме са мање снијега на Јахорини и врела љета више нису изузетак, већ правило које ће нас пратити деценијама. Али управо зато што знамо да се клима промијенила, оправдање „крива је суша“ губи на тежини са сваком новом грађевинском дозволом.

Природа сарајевско-романијске регије нам је дала врхунску, чисту планинску воду, али нам је дала и суров крашки терен који не прашта импровизацију. Квадратни метар стана у Источном Сарајеву има своју тржишну цијену у конвертибилним маркама, али његова права употребна вриједност мјери се литрима у секунди који до њега могу да стигну. У супротном, градимо најскупље видиковце у региону — са сувим чесмама.