„Мени је сан да имам 1.000 играчака једног дана”, симпатично је рекао мали Марко (5) из Горњег Рибника у Републици Српској. А на питање шта му је баш највећа жеља тужно је погледао и, отворивши свеску, без ријечи показао кућу коју је нацртао!

Играчке и кућа, нешто што се за већину дјеце напросто подразумијева, овом дјечаку су недосањане маштарије. Поглед који jе том приликом упутио екипи "Срби за Србе", осим што слама и најтврђа срца, као да је испричао цијелу животну причу намучене породице Гајић.

Фото: srbizasrbe.org

- Немамо, нажалост, ништа своје. Ову кућу смо добили на коришћење, али двије, три собице што имамо ем нису баш условне јер дува на све стране, нестаје често струја и велика је влага, ем нису довољне за нас деветоро - започео је причу домаћин Ђуро који је, иначе, био борац прве категорије и који је, како каже, здравље дао за Републику Српску.

Данас Ђуро и супруга Биљана обоје бију битку са брухом и каменом у жучи. Од социјалне помоћи, мизерног борачког додатка (114 КМ), повремених дневница и нешто мало животиња подижу чак седморо дјеце – Марију (23), Милену (22), Јелену (20), Стојану (16), Недељка (14), Дејана (7) и Марка (5).

- Четири најстарије ћерке заједно спавају у једном кревету, а ми остали се потрпамо у дневној соби. Могло би се рећи да је тијесно. Ђуро би радио, али неће нико да га пријави, а ја не могу. Некад ме толико боли да не могу ни устати. Имам, знате, и психичких проблема, живци су ми попустили. Старије ћерке раде сезонски кад год могу, оне и брину о домаћинству - надовезала се мајка Биљана

Стварно је много тога пало на ћерке, а превасходно најстарију Марију која је фактички стуб домаћинства због тешког здравственог стања родитеља. С њом смо причали у соби чији су зидови у цијелости прелијепљени постерима и нацртаним заставама.

Фото: srbizasrbe.org

- Осим кревета, нас четири дијелимо и само један ормар. Нису баш неки идеални услови, али се трудимо колико можемо. Кречимо стално, мада не вриједи ништа због влаге, чак нам и одјећа пропада. Најтеже буде зими јер је баш хладно, покривамо се увече са више покривача. Заставе смо цртали ко мањи, тако смо лакше учили земље и главне градове, а постере сам купила од прве плате да мало прекријемо ове зидове. Сад тражим посао, али, нажалост, у Рибнику нема ништа - рекла је Марија.

Сузних очију је испричала и да, нажалост, немају пријатеље јер се нико не воли дружити с њима због ситуације у којој су. Признала је и да буде доста дана кад зафали хране, али да прегурају некако. Осим ње и сестара, ништа мање вриједан није и четрнаестогодишњи Недељко који од своје 10. године цијепа дрва!

- Живот је такав да се мора борит. Надамо се ми увек бољем, али некако баш и не изгледа да ће бити боље - закључио је, након свега проживљеног, помало утучено домаћин Ђуро.

Фото: srbizasrbe.org

Могло би се још доста писати о овој честитој и напаћеној породици. Могли бисмо се и запитати – зар је могуће да наши борци који су крварили на првој линији и породице са седморо дјеце живе овако тешко?! Али немају они од тога ништа.

Хуманитарна организација "Срби за Србе" покренула је велику акцију помоћи за породицу Гајић. 

Уколико желите да помогнете овој породици, више информација можете пронаћи на овом линку.