Биљана Ећимовић је у посебној мисији, већ деценију везе Мирослављево јеванђеље. Постоје фототипска и калиграфска издања, али се нико није усудио да иглом и концем препише најзначајнији ћирилични споменик српске писмености. За њу ово капитално дјело није само умјетнички пројекат. Своје завештање, слово по слово, оставља на платну. Радује се, као дијете.

"Како сте ме пронашли, јесу ли вам комшије рекле 'то је она асоцијална Биљана'. Тако ме зову, не замерам им, морам да везем, немам ја времена да се дружим".

Овим ријечима дочекује екипу "Спутњика" у свом дому који је и атеље, али и музеј. Економиста је у пензији, радила је у банци, а касније у Националном ансамблу "Коло", као рестауратор народних ношњи.

Биљана је Београђанка, а њена породица је коријенима везана за Хрватску, околину Славонснког Брода. У Окучанима ручном раду научила ју је бака:

"Са отприлике пет година сам почела да везем, зато што су код њих девојчице у тим годинама већ почињале да припремају свој мираз, да везу пешкире, јастучнице, цветиће. Значи, ја уназад 70 година стално нешто имам у рукама, везем, плетем, умем и да кројим и шијем".

Професионално је ангажована да везе почетком 80-тих када је наша модна креаторка Верица Ракочевић имала веома запажену ревију у Риму. Њени модели били су украшени народним везом, на коме је било пуно хришћанских симбола, свијет је био задивљен.

- Међутим, ми смо били извођачи радова, није нас нигде споменула. Онда је мој покојни брат, чувени архитекта Дејан Ећимовић, рекао, Биљана, ако баш нешто хоћеш да радиш, прави колекцију лутака у народним ношњама. Тако сам почела да радим лутке Балкана, али само где нађем литературу - прича.

У српске ношње је обукла лутке из Србије, Македоније, Хрватске, а посебна инспирација су јој народне ношње из Грчке. Има око 40 лутака у народним ношњама балканских земаља.

"Све сам то радила, а онда сам на крају рекла, хајде да оставим нешто иза себе, једног дана кад не будем ходала овом планетом, да остане нешто иза мене, да неко евентуално каже, постојала је нека Биљана, везла је. Радићу Мирослављево јеванђеље - то је наше богатство".

Фото: Сенка Милош/sputnik

Било јој је потребно двије године само за припремне радове, проучила је историјат Мирослављевог јеванђеља. Посебно је проучавала илустрације, књига је посебна и зато што је осликана.

Јеванђеље везе од 14. фебруара 2015., извезла је око 50 до 362 стране. Чак води и евиденцију колико сати је радила коју страницу. У почетку јој је требало безмало 400 сати за једну, сад је бржа.

Везе и радује се као дијете

Трагала је свуда, ишла у Народну библиотеку, Патријаршијску библиотеку, Народни музеј, нигдје није добила одговор на питање, да ли постоји превод Мирослављевог јеванђеља. Вјерује да је штета што га нема и не разумије зашто.

У потрази за преводом, јер вољела би да зна шта тачно везе, дошла је до информације да су га писала два човјека. То је сама примијетила. Послије 88. стране, почиње за нијансу другачији рукопис. Успјела је да га прати.

Ауторка додаје да можда због штедње коже и мастила у тексту нема интерпункције. Нема ни одвајања ријечи, сва су слова једно уз друго, али није монотоно. На страницама јеванђеља постоје и црвена слова, натписи којима је одвојен пасус. Она су као наслови. Ту се јавља и мала слика.

"Употребљене су црвене, зелене, златне боје, то је заправо прво слово у следећем паусусу које је украшено. Не знам из којих разлога, јако пуно реченица почиње словом "р", онда су правили много комбинација. Да ли је то вез, да ли флорални украс, птице. Али ни један тај иницијал, како се званично те сличице зову, није исти. Готово на свакој страни, има око 350 различитих иницијала осликаних на јеванђељу".

Оне су јој, како каже, одмор, четири године је паузирала у вежењу Јеванђеља, јер је оперисала катаракту. И сада, кад поново добро види, сличице у овој, највреднијој српској књизи, су јој благослов, јер црна слова јако умарају очи.

"Остала сам велико дете, мада имам пуно година, везем ово црно и радујем се. Кажем, Биљана, још само мало и добићеш награду, да извезеш иницијал. Радујем се као дете, журим да што пре завршим, оба ступца урадим, а онда дође релаксација, опуштање, јер ту су боје! Имам пет, шест различитих златних клупчића конца. Има и сребрне боје, а златне у неколико нијанси".

Јеванђеља братских цркава

И друге православне земље имају своје јеванђелистаре. Упоредо је почела да прави колекцију њихових почетних страна, урадила је, каже двадесетак слика, како их зове. Ту су јеванђеља, грчке, египатске, односно коптске цркве, етопијске. Урадила је и почетне странице најважнијих јеванђеља из Македоније, али и драгоцјених књига Руске православне цркве.

"Хтела сам да покажем да су и они богати књигама које нама нису доступне. Проналазила сам их на интернету, ћерка ми је помагала, онда сам те слике носила у фотокопирницу и штампала на сликарском платну. Оно ми је давало ефекат коже на којој је и Мирослављево јеванђеље исписано. Боја платна подсећа на кожу".

И Мирослављево јеванђеље везе по шеми, на страницама одштампаним на платну, калиграфију је учила давно, умјела би и без шеме, али свако има свој рукопис, њена слова била би другачија, не би било аутентично.

Мастило је замијенила црним концем за машинско шивење, синтетичким. Рачунала је, кад се странице буду окретале, ако узме памучни конац, највиши гребен слова ће доживјети трење. Овако ће бити дуготрајније.

Саговорница води и евиденцију изложби, Московска 2019, Музеј фресака, сајмови, Сајам књига, штанд Удружења грађана "Култура ћирилице". Једна од већих изложби била је у Голубачком граду прије неколико година.

"У току је изложба у Историјском музеју у Београду, тамо је изложена прва страница. Објашњено ми је да та изложба тек треба да путује, да буде у Српској кући у Паризу. Ако све буде у реду, ако будем у животу, кад буде ЕКСПО и тамо би требало да буде изложено".

Унескова потврда стручности

За лаике, госпођа Биљана је пензионерка која везе, али за професионалце, она је неко коме се завиди. Прескромна, не прихвата ову тврдњу, али њу поткрепљује важна чињеница. Биљана Ећимовић има потврду, сертификат Унеска да је, једина у Србији, јединствени чувар свјетске културне баштине.

Национални ансамбл Грчке, "Дора Страту", био је у гостима нашем Етнографском музеју. Одлазила је да види њихове ношње и плес, помагала око превођења, јер добро говори грчки. Тада је добила позив да 2002. године проведе август код њих, да ради рестаурацију ношњи.

Грчки национални ансамбл био је толико одушевљен њеним радом, да је предложио да добије посебну потврду Унеска. Свјетска организација је препознала њен рад, добила је сертификат.

"Обновила сам костим који су Грци донели из Кападокије, ношен је када су живели на обалама Медитерана и Турске. Био је изузетно, изузетно оштећен. Ја сам се у року до месец дана свесрдно турдила да то урадим, да завршим пре него што кренем кући. Били су одушевљени, њихов председник Алкис Рафтис је рекао да ће ме наградити чланством у УНЕСКО. Нисам могла да верујем да ће бити тако, сматрала сам да је Унеско нешто посебно, да је то недостижно, да су ту неки ваземаљци, али ето, испадох и ја ванземаљац".

Кремљ од стаклених перли

Госпођа Биљана и данас рестаурира народне ношње, има и своју приватну колекцију, српске народне ношње са простора цијелог региона:

"Имам их од Србије, Хрватске, а са Косова и Метохије, то је ношња која је рађена срмом, ту су и шљокице, плиш, свила. Имам двадесетак, можда и тридесет експоната, то сам успела да обновим. Има још неколико ствари које ћу завршити да заокружим ту колекцију".

Ношњу са Косова и Метохије и показала, то је џубе, хаљина или мантил, нестварне љепоте, чине је златан вез, за који каже да су га по правилу израђивали мушкарци, и димије, такође украшене златним везом.

Ту ношњу није носила обична дјевојка, урађена је од пурпурног плиша донијетог из Цариграда. Биљана је путовала аутобусом у Истанбул, два дана, само да би купила метар платна које може достојно замијенити оно које је уништио зуб времена.

- Радим и репарације ћилима, баш недавно сам урадила поправку једног. Прекрасан је био, отприлике 12 квадратних метара, то сам јако успешно завршила - каже задовољно.

Свуда по њеном дому су извезене странице јеванђеља других православних народа, лутке у народним ношњама, а на централном зиду је детаљ из Московског Кремља. Урадила га је везом, заправо, од синих перли, три величине је користила.

Пажњу привлачи и обимна књига на руском језику у издању Московске патријаршије:

"Сваке године они путем својих изасланика у разним државама, ангажују људе који се баве сакралном уметношћу. Била сам у контакту са једним од њих. Сликали су делове Мирослављевог јеванђеља, али и неке странице књига других цркава. Мој рад је уврштен у књигу руске цркве која се зове "Хришћанско искуство".

Посвета Хиландару

Било би добро када би се посветила искључиво Јеванђељу, каже, али не може, рад на очувању културног насљеђа је обавезан, толико је широк, пребогат, као и наше насљеђе. Треба га људима показати, цијелом свијету.

А када га заврши, Мирослављево јеванђеље ће поклонити Хиландару. То је почетна идеја уласка у изазов који траје деценију. Јако јој је важно да се нађе на манастирској полици.

- У неком ћошку нека буде, али нека буде у Хиландару, јер манастир нам је дао оригинално јеванђеље, сви знамо да је у Народном музеју, да можемо да га видимо неколико пута годишње. Имала сам идеју да га урадим и да на неки начин буде оригинал. Ово је ипак јединствено, да је неко приступио тако једној обимној теми, да је извезе - каже Еимовићева.

У једном дану требало би 9 сати да ради, да би постигла норму са почетка мисије, али послије операције ока, ради само увече, по пет сати. Не успијева да уради три странице мјесечно, али посао ипак одмиче:

- То ме толико држи, да сам рекла, са неба не примам никакве позивнице, док не завршим Јеванђеље - каже уз осмијех.