Biljana Ećimović je u posebnoj misiji, već deceniju veze Miroslavljevo jevanđelje. Postoje fototipska i kaligrafska izdanja, ali se niko nije usudio da iglom i koncem prepiše najznačajniji ćirilični spomenik srpske pismenosti. Za nju ovo kapitalno djelo nije samo umjetnički projekat. Svoje zaveštanje, slovo po slovo, ostavlja na platnu. Raduje se, kao dijete.

"Kako ste me pronašli, jesu li vam komšije rekle 'to je ona asocijalna Biljana'. Tako me zovu, ne zameram im, moram da vezem, nemam ja vremena da se družim".

Ovim riječima dočekuje ekipu "Sputnjika" u svom domu koji je i atelje, ali i muzej. Ekonomista je u penziji, radila je u banci, a kasnije u Nacionalnom ansamblu "Kolo", kao restaurator narodnih nošnji.

Biljana je Beograđanka, a njena porodica je korijenima vezana za Hrvatsku, okolinu Slavonsnkog Broda. U Okučanima ručnom radu naučila ju je baka:

"Sa otprilike pet godina sam počela da vezem, zato što su kod njih devojčice u tim godinama već počinjale da pripremaju svoj miraz, da vezu peškire, jastučnice, cvetiće. Znači, ja unazad 70 godina stalno nešto imam u rukama, vezem, pletem, umem i da krojim i šijem".

Profesionalno je angažovana da veze početkom 80-tih kada je naša modna kreatorka Verica Rakočević imala veoma zapaženu reviju u Rimu. Njeni modeli bili su ukrašeni narodnim vezom, na kome je bilo puno hrišćanskih simbola, svijet je bio zadivljen.

- Međutim, mi smo bili izvođači radova, nije nas nigde spomenula. Onda je moj pokojni brat, čuveni arhitekta Dejan Ećimović, rekao, Biljana, ako baš nešto hoćeš da radiš, pravi kolekciju lutaka u narodnim nošnjama. Tako sam počela da radim lutke Balkana, ali samo gde nađem literaturu - priča.

U srpske nošnje je obukla lutke iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, a posebna inspiracija su joj narodne nošnje iz Grčke. Ima oko 40 lutaka u narodnim nošnjama balkanskih zemalja.

"Sve sam to radila, a onda sam na kraju rekla, hajde da ostavim nešto iza sebe, jednog dana kad ne budem hodala ovom planetom, da ostane nešto iza mene, da neko eventualno kaže, postojala je neka Biljana, vezla je. Radiću Miroslavljevo jevanđelje - to je naše bogatstvo".

Foto: Senka Miloš/sputnik

Bilo joj je potrebno dvije godine samo za pripremne radove, proučila je istorijat Miroslavljevog jevanđelja. Posebno je proučavala ilustracije, knjiga je posebna i zato što je oslikana.

Jevanđelje veze od 14. februara 2015., izvezla je oko 50 do 362 strane. Čak vodi i evidenciju koliko sati je radila koju stranicu. U početku joj je trebalo bezmalo 400 sati za jednu, sad je brža.

Veze i raduje se kao dijete

Tragala je svuda, išla u Narodnu biblioteku, Patrijaršijsku biblioteku, Narodni muzej, nigdje nije dobila odgovor na pitanje, da li postoji prevod Miroslavljevog jevanđelja. Vjeruje da je šteta što ga nema i ne razumije zašto.

U potrazi za prevodom, jer voljela bi da zna šta tačno veze, došla je do informacije da su ga pisala dva čovjeka. To je sama primijetila. Poslije 88. strane, počinje za nijansu drugačiji rukopis. Uspjela je da ga prati.

Autorka dodaje da možda zbog štednje kože i mastila u tekstu nema interpunkcije. Nema ni odvajanja riječi, sva su slova jedno uz drugo, ali nije monotono. Na stranicama jevanđelja postoje i crvena slova, natpisi kojima je odvojen pasus. Ona su kao naslovi. Tu se javlja i mala slika.

"Upotrebljene su crvene, zelene, zlatne boje, to je zapravo prvo slovo u sledećem paususu koje je ukrašeno. Ne znam iz kojih razloga, jako puno rečenica počinje slovom "r", onda su pravili mnogo kombinacija. Da li je to vez, da li floralni ukras, ptice. Ali ni jedan taj inicijal, kako se zvanično te sličice zovu, nije isti. Gotovo na svakoj strani, ima oko 350 različitih inicijala oslikanih na jevanđelju".

One su joj, kako kaže, odmor, četiri godine je pauzirala u veženju Jevanđelja, jer je operisala kataraktu. I sada, kad ponovo dobro vidi, sličice u ovoj, najvrednijoj srpskoj knjizi, su joj blagoslov, jer crna slova jako umaraju oči.

"Ostala sam veliko dete, mada imam puno godina, vezem ovo crno i radujem se. Kažem, Biljana, još samo malo i dobićeš nagradu, da izvezeš inicijal. Radujem se kao dete, žurim da što pre završim, oba stupca uradim, a onda dođe relaksacija, opuštanje, jer tu su boje! Imam pet, šest različitih zlatnih klupčića konca. Ima i srebrne boje, a zlatne u nekoliko nijansi".

Jevanđelja bratskih crkava

I druge pravoslavne zemlje imaju svoje jevanđelistare. Uporedo je počela da pravi kolekciju njihovih početnih strana, uradila je, kaže dvadesetak slika, kako ih zove. Tu su jevanđelja, grčke, egipatske, odnosno koptske crkve, etopijske. Uradila je i početne stranice najvažnijih jevanđelja iz Makedonije, ali i dragocjenih knjiga Ruske pravoslavne crkve.

"Htela sam da pokažem da su i oni bogati knjigama koje nama nisu dostupne. Pronalazila sam ih na internetu, ćerka mi je pomagala, onda sam te slike nosila u fotokopirnicu i štampala na slikarskom platnu. Ono mi je davalo efekat kože na kojoj je i Miroslavljevo jevanđelje ispisano. Boja platna podseća na kožu".

I Miroslavljevo jevanđelje veze po šemi, na stranicama odštampanim na platnu, kaligrafiju je učila davno, umjela bi i bez šeme, ali svako ima svoj rukopis, njena slova bila bi drugačija, ne bi bilo autentično.

Mastilo je zamijenila crnim koncem za mašinsko šivenje, sintetičkim. Računala je, kad se stranice budu okretale, ako uzme pamučni konac, najviši greben slova će doživjeti trenje. Ovako će biti dugotrajnije.

Sagovornica vodi i evidenciju izložbi, Moskovska 2019, Muzej fresaka, sajmovi, Sajam knjiga, štand Udruženja građana "Kultura ćirilice". Jedna od većih izložbi bila je u Golubačkom gradu prije nekoliko godina.

"U toku je izložba u Istorijskom muzeju u Beogradu, tamo je izložena prva stranica. Objašnjeno mi je da ta izložba tek treba da putuje, da bude u Srpskoj kući u Parizu. Ako sve bude u redu, ako budem u životu, kad bude EKSPO i tamo bi trebalo da bude izloženo".

Uneskova potvrda stručnosti

Za laike, gospođa Biljana je penzionerka koja veze, ali za profesionalce, ona je neko kome se zavidi. Preskromna, ne prihvata ovu tvrdnju, ali nju potkrepljuje važna činjenica. Biljana Ećimović ima potvrdu, sertifikat Uneska da je, jedina u Srbiji, jedinstveni čuvar svjetske kulturne baštine.

Nacionalni ansambl Grčke, "Dora Stratu", bio je u gostima našem Etnografskom muzeju. Odlazila je da vidi njihove nošnje i ples, pomagala oko prevođenja, jer dobro govori grčki. Tada je dobila poziv da 2002. godine provede avgust kod njih, da radi restauraciju nošnji.

Grčki nacionalni ansambl bio je toliko oduševljen njenim radom, da je predložio da dobije posebnu potvrdu Uneska. Svjetska organizacija je prepoznala njen rad, dobila je sertifikat.

"Obnovila sam kostim koji su Grci doneli iz Kapadokije, nošen je kada su živeli na obalama Mediterana i Turske. Bio je izuzetno, izuzetno oštećen. Ja sam se u roku do mesec dana svesrdno turdila da to uradim, da završim pre nego što krenem kući. Bili su oduševljeni, njihov predsednik Alkis Raftis je rekao da će me nagraditi članstvom u UNESKO. Nisam mogla da verujem da će biti tako, smatrala sam da je Unesko nešto posebno, da je to nedostižno, da su tu neki vazemaljci, ali eto, ispadoh i ja vanzemaljac".

Kremlj od staklenih perli

Gospođa Biljana i danas restaurira narodne nošnje, ima i svoju privatnu kolekciju, srpske narodne nošnje sa prostora cijelog regiona:

"Imam ih od Srbije, Hrvatske, a sa Kosova i Metohije, to je nošnja koja je rađena srmom, tu su i šljokice, pliš, svila. Imam dvadesetak, možda i trideset eksponata, to sam uspela da obnovim. Ima još nekoliko stvari koje ću završiti da zaokružim tu kolekciju".

Nošnju sa Kosova i Metohije i pokazala, to je džube, haljina ili mantil, nestvarne ljepote, čine je zlatan vez, za koji kaže da su ga po pravilu izrađivali muškarci, i dimije, takođe ukrašene zlatnim vezom.

Tu nošnju nije nosila obična djevojka, urađena je od purpurnog pliša donijetog iz Carigrada. Biljana je putovala autobusom u Istanbul, dva dana, samo da bi kupila metar platna koje može dostojno zamijeniti ono koje je uništio zub vremena.

- Radim i reparacije ćilima, baš nedavno sam uradila popravku jednog. Prekrasan je bio, otprilike 12 kvadratnih metara, to sam jako uspešno završila - kaže zadovoljno.

Svuda po njenom domu su izvezene stranice jevanđelja drugih pravoslavnih naroda, lutke u narodnim nošnjama, a na centralnom zidu je detalj iz Moskovskog Kremlja. Uradila ga je vezom, zapravo, od sinih perli, tri veličine je koristila.

Pažnju privlači i obimna knjiga na ruskom jeziku u izdanju Moskovske patrijaršije:

"Svake godine oni putem svojih izaslanika u raznim državama, angažuju ljude koji se bave sakralnom umetnošću. Bila sam u kontaktu sa jednim od njih. Slikali su delove Miroslavljevog jevanđelja, ali i neke stranice knjiga drugih crkava. Moj rad je uvršten u knjigu ruske crkve koja se zove "Hrišćansko iskustvo".

Posveta Hilandaru

Bilo bi dobro kada bi se posvetila isključivo Jevanđelju, kaže, ali ne može, rad na očuvanju kulturnog nasljeđa je obavezan, toliko je širok, prebogat, kao i naše nasljeđe. Treba ga ljudima pokazati, cijelom svijetu.

A kada ga završi, Miroslavljevo jevanđelje će pokloniti Hilandaru. To je početna ideja ulaska u izazov koji traje deceniju. Jako joj je važno da se nađe na manastirskoj polici.

- U nekom ćošku neka bude, ali neka bude u Hilandaru, jer manastir nam je dao originalno jevanđelje, svi znamo da je u Narodnom muzeju, da možemo da ga vidimo nekoliko puta godišnje. Imala sam ideju da ga uradim i da na neki način bude original. Ovo je ipak jedinstveno, da je neko pristupio tako jednoj obimnoj temi, da je izveze - kaže Eimovićeva.

U jednom danu trebalo bi 9 sati da radi, da bi postigla normu sa početka misije, ali poslije operacije oka, radi samo uveče, po pet sati. Ne uspijeva da uradi tri stranice mjesečno, ali posao ipak odmiče:

- To me toliko drži, da sam rekla, sa neba ne primam nikakve pozivnice, dok ne završim Jevanđelje - kaže uz osmijeh.