Бели анђео из Милешеве отпутовао је у космос као најљепша тековина наше цивилизације, међутим, Србија има још једног анђела који својим крилима штити њен источни дио. Седам вијекова чека да га откријемо, у Цркви Светог Николе у Станичењу код Пирота. Поптуно јединствен, другачији од свега познатог у нашем црквеном сликарству, највише по бијелим крилима.

Црква у Станичењу сазидана је у вријеме бугарског цара Јована Асена, у 13. вијеку, а изнад улаза на западном зиду стоји натпис са именима ктитора – Арсеније, Јефимија и Константин. Осликана је фрескама вијек касније. У њиховој љепоти посебно се истиче фреска Белог анђела.

Из периода од 12. до 15. вијека сачувана су свега три драгоцјена свједочанства о духовном виђењу Белог анђела, чувена фреска у манастиру Милешева, у студеничкој Цркви Светог Николе и истом светитељу посвећеној цркви у селу Станичење.

Проф. др Драган Митић, један од аутора недавно штампане монографије "Бели анђео из Станичења - седам векова тиховања", машински је инжењер који је двије и по деценије радио у индустрији, а каријеру наставио као универзитетски професор у Нишу.

Истраживањем које га је довело до Белог анђела бави се од гимназијских дана, а историјом свог краја источно од Мораве, уз долине Тимока и Понишавље, од кад зна за себе. Сам је тражио археолошке доказе тврдњама које стоје у историјским књигама, јер је тај дио историје, како каже магловит, недовољно разјашњен.

- У школи се учи углавном о западној Србији, о Немањићима. А о источној се јако мало зна, зато сам тражио ктиторе цркава и манастира тог краја. Постојала је ту једна династија Урошевића, чији су потомци из времена краља Бодина, преко Немањића до најсвежије историје, владали овим подручјем наследно. И са промењљивом срећом. Владали су од Видина, преко Тимочких долина, Понишавља, па све до Софије, са једне и са друге стране Старе планине, све до Велике Мораве. Ми о томе не знамо ништа. То сам покушавао да рашчистим и тако дошао до Белог анђела.

Тајна властелина из околине Пирота

Мала, али импозантна црква са моћним положајем на узвишењу поред реке, на старом фреквентном путу Ниш- Сердика ка Константинопољу, није могла бити заобиђена. Паљена је и пљачкана много пута, а највише штете нанеле су јој Османлије. Ипак, њен фрескопис остао је. Божанствене фреске чак откривају и да је ктитор у вријеме изградње био монах.

- Археолози су на основу гробова открили да је властелинска породица веома богата, што се види и на самом фрескопису. Нашли су у гробовима артефакте идентичне ономе што је насликано на зиду цркве, на фрескама. Наравно, нису нашли њихове личне карте, морају да се посложе коцкице, да се види шта је шта, да се на основу других историјских извора повеже ко је ко - каже Митић покушавајући да приближи чињеницу да у Станичењу тек чекају изненађења.

И одежеде откривају колико је моћна ктиторка породица била. На једној, коју археолози сматрају поклоном по тадашњем обичају Византије, име је бугарског цара Јована Александра. О богаству властеле свједочи и накит пронађен у гробовима.

Археолози су до најважнијих закључака дошли на основу налаза из некрополе, пронађено је 113 гробова, у порти, али и у самој цркви, гдје је сахрањена властелинска породица. Стицајем оклоности требало је 40 година да научни рад археолога изађе у јавност, али само у стручну.

- После писања тог рада, у нашу јавност није изашла информација која би интригирала људе, у њој није био опис Белог анђела о коме сам писао у књизи. Седам стотина година тиховао је тај Бели анђео неотркривен, под кречом. Четрдесет година је чекао од откривања цркве. И од тада, док ми нисмо урадили копију фреске, док се господа Цолић, Николић и ја нисмо ангажовали око тога, прошло је више од две деценије. Покушавамо да афирмишемо тај фрескопис, посебно ту фреску - каже Митић.

Пошто, како каже, никако није успијевао да удјене у уши историчарима умјетности посебност Белог анђела, сам се упустио у тај посао. Обишао је цијелу Србију, цијело Косовао, Македонију, ишао и у Свету земљу, нигдје није нашао аналогију Белом анђелу из Станичења.

Крила која све грле - свјетлошу

Искусни сликар, кописта фресака Часлав Цолић, један од посљедњих чувара српског духовног блага светиња на Косову и Меотхији, такође није могао да се помири са чињеницом да је Бели анђео из Станичења непознат. Урадио је његову копију, не само за потребе Митићеве монографије.

- Тај анђео говори нешто загонетно. Зашто је мајстор који га је насликао, једини мајстор који је сликао бела крила. Ја сам радио у Галерији фресака Народног музеја у Београду 30 година, обишао све наше манастире од 11. до 16. века, копирао скоро у сваком, и у цркви, нисам наишао ни на једног са белим крилима. Стално сам размишљао о томе. И како су стилски урађена крила, шта је он хтео да каже... То је за мене загонетка и треба да се испита детаљно - прича Цолић.

Он истиче јединствену текстуру крила, подсјећају на лабудова, урађена су са паперјем. Нешто слично, каже, виђао је на старим иконама, али нису иста. Ово је нешто посебно. Евенуталну аналогију требало би потражити у другим земљама које су некада биле под влашћу Византије. Он за то времена нема, у деветој деценији живота ради копију лозе Немањича из Дечана, да имају они који долазе.

Посматран издалека анђео је на фресци у бијелој одјећи. Изблиза изгледа другачије. Има два одјевна детаља, хитон и хематион. Доњи дио одјеће је осликан са наборима дискретне црвеномрке боје, што је боја Божје стрпљиве мудрости која љуби и истовремено подсјећа на проливену Христову крв. Маслинаста боје хематиона асоцира да кроз анђела говори Дух Свети, онај који даје живот, али и на маслине испод којих се Христос најчешће молио и проповиједао.

Овај Бели анђео плијени својом једноставном поставком, педантном обрадом и оригиналним колоритом са малом палетом боја, али топлог тоналитета. Мајстор је итекако знао шта ради.

Бели анђео поново прогледао

Фреске у Станичењу су дуго биле под кречом, а лице Белог анђела уништено је много раније, вјероватно у походу Турака. Овог стручњака екипа Спутњика је питала како је на себе могао да преузме тако велику одговорност, да му реконструише лице:

- Пошто фреска подноси квашење водом, чистом водом, могао сам да поквасим лице да би видео докле су оштећења, где је оригинал. Много сам водио рачуна да га не изгубим, да не радим напамет. На срећу, остали су крајеви од ока, крајеви лица, гледао сам да буде што верније. Сама зеница не види се у потпуности, али сликар има обичај да сличне очи ставља на друге фигуре. И то сам гледао, па сам пренео из других фигура нешто што је слично - објашњава кописта.

Додаје да је и сама композиција Васкрсења и остале фигуре јединствена, њега подсјећа на неке иконе, али док не нађе оне са којима може да их апсолутно упореди, док не нађе баш тај рукопис, неће имати мира.

Још је једна специфичност фрескописа у Цркви Светог Николе, храм је мали, па ктитори изгледају потпуно реално, као да су вјештом сликару баш ту и позирали, "само што не проговоре". Много пажње аутор је посветио и одеждама.

- У то време људи су се тако облачили, то је стара српска средњовековна ношња, ту је и наративно сликарство, детаљи, верујем да је коришчена орнаментика преузета из тог округа где је фрескописац радио. Моћ кроз одежду није им дата маштом. Аутор је сигурно познавао и друге народе у околини, уносио је доста непознатих ствари за нас.

Завјештање за будуће генерације

Заштићен од Унеска, Бели анђео из Милешеве отишао је и у космос стателитским сигналом као једно од највећих достигнућа становника планете Земље и врхунско достигнуће у европском сликарству. Станичевски анђео још чека да благост свог лица открије свијету.

Послије седам вијекова нашао је мјесто на коме ћемо моћи да га видимо, Цолић је свој рад завјештао Музеју Понишавља. Прије него што се тамо смјести, његова до сада неоткривена љепота пратиће промоцију монографије саговорника Спутњика.

Одржана је у Новом Саду и Београду, а слиједи у културном центру краја одакле је потекао, у Нишу.

Оригиналног Белог анђела Понишавља могуће је видјети у самом храму. Задужбина непознате моћне властелинске породице данас је сеоска парохијска црква у којој се служи празницима.