Поред убијања и протjеривања српског становништва са Косова и Метохије, отимања дjедовине, рушења гробова и демолирања манастира и цркава, Албанци се упорно труде да оно што нису уништили уврсте на списак свjетске културне баштине. Свакако да се нису сами досjетили, јер од стварања албанске државе 1912. до данас, они играју по западним тактовима.

Такозвани премијер самопроглашеног „Косова“ Аљбин Курти обишао је три „традиционалне“ призренске куће које су недавно обновљене у оквиру припрема градског центра Призрена за УНЕСКО кандидатуру. Он тврди да је његова власт зауставила деградацију споменика, а изјавио је и да се настављају радови на обнови десетина њих широм „Косова“.

Универзитетски професор и историчар Милош Ковић осврнуо се за Спутњик на питање наслијеђа, објаснивши да је у призренској чаршији, осим Срба и Турака, свакако било и Албанаца, али да свако ко се иоле разумије у историју града Призрена зна да су њега као трговачку варош изградили Срби.

 Фото : Призренска Богословија

То је, каже нам, евидентно свакоме ко оде да посјети град на Бистрици и ту се не ради само о духовном наслијеђу овјековјеченом у цркви Богородице Љевишке, Богословији Симе Игуманова, цркви Светог Спаса… Чак је и Синан-пашина џамија, која припада османском наслијеђу, изграђена од камена са рушевина манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана.

- Наслеђе на Косову и Метохији може се назвати византијским, може се назвати српским, може се називати и османским, па поново српским, односно југословенским. Тешко да се може назвати албанским било шта осим онога што је урађено у последњих неколико деценија у социјалистичкој Југославији у којој су Албанци имали сва права, па и много већа него Срби. Удео Албанаца у стварању Призрена је више него симболичан, осим ако не говоримо о последњих 25 година, стамбеним зградама и тржним центрима који су никли за то време - рекао је Ковић.

Курти говори о двије или три куће које су обновљене и потпуно је невјероватно, сматра Ковић, да неко на основу улагања у неколико трошних кућа у призренској чаршији почиње тврдити да би тај град требало у име „Косова“ бити проглашен за баштину УНЕСКО-а. Наравно да Призрен заслужује да се нађе на УНЕСКО листи, али никако се не може назвати „косовском“, односно албанском баштином.

Постоји ли албанска баштина на Косову и Метохији?

Албански допринос споменичком наслијеђу Косова и Метохије свакако се огледа у статуама америчким предсједницима и НАТО, а поред њих широм јужне српске покрајине ничу и споменици перјаницама терористичке организације ОВК.

О њиховој умјетничкој вриједности професор Ковић наглашава да не би говорио.

- Посетиоци Призрена видеће још један споменик који је заиста вредан пажње у том граду, а то је споменик НАТО. Њега чини велика НАТО звезда окружена заставама НАТО држава и морам признати да никада нисам видео такав споменик, а доста сам путовао.

Поред ових задужбина посвећених сјеверноатлантској алијанси, Ковић наводи да се на тзв. Косову уздижу и стамбене зграде, углавном празне, као и огромне и такође углавном празне тржне центре.

- Не видим заиста која је то вредна богомоља, шта је то што је заиста вредно и које је то вишевековно наслеђе које су градили Албанци и којем могу да се похвале албански туристички водичи. Напротив, оно што сам видео на Косову и Метохији јесте да албански водичи воде странце да виде српске споменике, приликом чега, наравно, нагласе да се ради о споменицима „косовског“ наслеђа и архитектуре.

Вјерују ли Албанци у своје лажи?

Професор образлаже да они који се баве овом врстом пропаганде и отимачине и те како добро знају да присвајају и краду оно што је туђе, али да се преузимањем таквих модела размишљања у школском систему и у медијском простору лажи оживљавају и у њиховим главама – почињу да важе за истину.

- То видимо не само на овом случају Косова и Метохије, то се готово свакодневно догађа и у Хрватској, односно у Крајини одакле је српско становништво протерано, то се догађа у Црној Гори где покушавају да асимилују српски народ, то се догађа у Северној Македонији где је такође у току асимилација српског народа… Дакле, ми видимо да се то догађа практично свуда где креатори нових нација и конструктори сећања могу да домаше.

У Украјини се, каже саговорник, најбоље може видјети докле то доводи. Видимо генерације које заиста почињу да вјерују у лажи и које су чак спремне да за те лажи и умру. Из овог разлога, напомиње Ковић, не би требало потцјењивати домашај лажи и не би требало потцјењивати свијест и рјешеност конвертита да бране оно у шта вјерују.

Шта ће њима наше цркве?

За професора Ковића прва асоцијација на отимање културне баштине је – геноцид. По дефиницији Уједињених нација, геноцид не подразумијева само уништење једне, уз лишавање основних средстава за живот, већ и уништење самих трагова те цивилизације и те заједнице.

- У томе се албански шовинисти угледају на своје учитеље. То су некада били Турци, а данас су то Американци. Дакле, то је класичан пример геноцида, а највећи пример геноцида у историји човечанства дали су Американци уништавањем староседелаца америчког континента. То су радили и Шпанци, али Американци, односно енглески колонизатори, поставили су тај геноцидни стандард који су Албанци само прихватили.

Први корак је оптуживање датог становништва за сва зла и звјерства која су људском уму замислива. У случају америчких старосједилаца, то су канибализам и приношење људских жртава, а у случају Срба оптужбе за ратне злочине, Велику Србију и геноцид. Затим се приступа уништењу заједнице, убијању и протјеривању, након чега слиједи пљачка материјалних добара.

- Дакле, пошто истребите дату популацију, онда уништавате и њене трагове. Ви их можете уништавати онако како су албански шовинисти разорили велики број српских светиња и готово сва српска гробља до којих су могли да дођу, или их присвајате и проглашавате својим.

Фото: Sputnik / Дејан Симић

Оно шта се сада догађа са покушајем Аљбина Куртија и његових сарадника да српско културно наслијеђе прогласе „косовским“, односно албанским, јесте класичан примјер геноцида.

Очигледно је да су у Приштини, односно Вашингтону, Берлину, Бриселу, Лондону, Паризу, закључили да је геноцид над Србима приведен крају и да је сада дошло вреијме за присвајање и преименовање српског културног и духовног наслијеђа, закључује Ковић.