„Теби, извижданој, праћеној кикотом топова, теби, коју рани бајонета оговарање зло, усхићено узносим над лебдећим псовкама оде свечано „О“! „

Деветнаестог јула 1893. године рођен је Владимир Мајаковски. Најдирљивија прича у животу писца Владимира Мајаковског догодила се у Паризу, када се заљубио у Татјану Јаковљеву. Они нису имали ништа заједничко. Руска емигранткиња, обликована, усавршавана и васпитавана стиховима Пушкина и Тјутчева, није схватала ни ријеч од исјецканих, жестоких, покиданих стихова модерног пјесника совјета, „ледоломца“ из Совјетског Савеза.

У суштини она није схватала ниједну његову ријеч – чак ни у стварном животу. Дивљи, бијесан, безрезерван, живјећи задњим дахом, он ју је уплашио својом необузданом страшћу. Није је дирнула ни његова пасја оданост, није је фасцинирала ни његова слава. Њено срце је остало нетакнуто.

И Мајаковски се вратио сам у Москву.

Од ове муњевите и неодрживе љубави њему је остала тајна туга, а нама чудесна пјесма „Писмо Татјани Јаковљевој“ са ријечима: „Упркос свему, једном ћу те добити – саму или заједно са Паризом“.

Њој је остало цвијеће. Сав хонорар од наступа у Паризу Владимир Мајаковски је ставио у банку на рачун познате париске цвјећаре, под јединим условом да неколико пута недјељно испоручују Татјани Јаковљевој букет најљепшег и најнеобичнијег цвијећа – хортензија, љубичица, црних ружа, чајевки, орхидеја, астера или хризантема. Реномирана париска компанија добро је испуњавала упутства екстравагантног клијента – и од тада, без обзира на временске прилике и годишње доба, из године у годину на вратима Татјане Јаковљеве куцао је испоручилац са букетима фантастичне љепоте уз једну исту фразу: „Од Мајаковског.“

Мајаковски је умро ’30. године, у својој 36. години, а та вијест ју је запањила, као удар неочекиване јачине. Већ се привикла на то да он редовно улази у њен живот, већ се навикла на сазнање да је он негдје тамо и шаље јој цвијеће. Нису се виђали, али чињеница да постоји човјек који је толико воли, утицала је на све што јој се дешавало, као што Мјесец у различитом степену утиче на све становнике Земље, само зато што стално кружи око ње.

Није чак ни знала како даље да живи – без те безумне љубави, растопљене у цвијећу.

Међутим, у упутствима које је оставио заљубљени пјесник цвјећари, није било говора о његовој смрти. Сутрадан на њеном прагу појавио се испоручилац са прелијепим букетом и истим ријечима: „Од Мајаковског.“

Каже се да је велика љубав јача од смрти, али не успјева свакоме да отјелотвори ову изјаву у стварном животу. Владимиру Мајаковском се дало. Цвијеће су доносили и тридесетих године кад је умро, и четрдесетих, када је већ био заборављен.

Током Другог свјетског рата, за вријеме њемачке окупације Париза, она је преживјела само зато што је продавала на булевару те раскошне букете. Пошто је сваки цвијет био „љубав“, буквално су је током неколико година његове ријечи љубави спасиле од глади. Потом су савезничке снаге ослободиле Париз, затим је заједно са свима плакала од среће када су Руси ушли у Берлин, а букети су јој и даље стизали. Испоручиоци су јој старили пред очима, смјењивали су их нови, и једни и други су већ знали да су дио велике легенде – мале, али битне.

И већ као паролу, која им даје пролаз у вјечност, говорили су, осмјехујући се осмијехом завјереника: „Од Мајаковског.“

Цвијеће од Мајаковског постало је већ и у Паризу историја. Да ли је истина или лијепа измишљотина? Једном крајем седамдесетих, совјетски инжењер Аркадиј Ривлин који је чуо ову причу у младости од своје мајке, био је у Паризу. Татјана Јаковљева још увијек је била жива, и са задовољством је примила свог земљака. Дуго су причали о свему и свачему уз чај и колаче. У том удобном дому цвијећа је било свуда – као почаст легенди, било му је непријатно да пита сиједу царску даму о својој романси из младости: мислио је да је то неприкладно. Али у једном тренутку, ипак није издржао, питао је да ли је истина то што причају да ју је цвијеће од Мајаковског спасило током рата? Је ли то лијепа бајка? Да ли је могуће да толико година …

– Пијте чај – рекла је Татјана – пијте чај. Журите ли негдје?

И у том тренутку на вратима се чуло звоно… Никада у свом животу није видио тако раскошан букет, иза којег се једва видио испоручилац, букет златних јапанских хризантема, које су личиле на кластере сунца. А иза тог огромног блиставог букета чуо се глас испоручиоца који је изговорио: „Од Мајаковског“.