Бјеше то поодавно када су Сарајлије у својој средини запазиле једног високог, витког, љепушкастог младића, елегантно одјевеног по посљедњој европској моди. Његове фине, у Пешти купљене, ципеле својим блокејима су свакодневно куцкале из Хргића сокака низ Логавину или низ степенице улице На Вароши, док би ишао на посао у редакцију "Српске ријечи", која се налазила близу Старе православне цркве. Господски уздржан, беспријекорно углађен и учтив, некако је "доносио" на странца, а опет по лику и неком присном топлом погледу видјело се да је то наш човјек. Све вријеме се имао утисак да ту и припада и не припада, помало личећи на неку егзотичну биљку усред босанске шуме.
Образован и свестрано надарен, својим умним патриотским текстовима убрзо задоби симпатије и поштовање читалаца "Српске ријечи". Већ се знало да се зове Вељко Петровић, стар 25 година, да је рођени Сомборац, син крушедолског игумана, да долази из загребачког "Србобрана" и да пише пјесме и приповијетке. Но, није се могло знати да ће он временом постати уважени књижевник и академик, предсједник Матице српске, Српске књижевне задруге, Удружења књижевника Србије, управник Народног музеја Србије, итд.
Као марљив и способан студент права у Пешти помно је пратио и политичка збивања на словенском југу, читајући "Политику", "Србобран", "Браник" и "Заставу". Угледни правник, Србин, доктор Емил Гаврила запази га и позва за сарадника око помоћи Србима и муслиманима из Босне у борби за вјерско-школску аутономију. Вељко то радо прихвати и том приликом упозна српске прваке Глигорија Јефтановића, Војислава Шолу и Косту Кујунџића те угледне муслиманске вође Али-бега Фирдуса и Дервиш-бега Миралема, који на њега оставише врло јак утисак. Петровић тада преводи њихове представке властима и пише коминикеа те дописе пештанској опозиционој штампи.
У то вријеме већ су запажене и његове пјесме објављене у разним часописима, а луцидни Скерлић ће читаоцима "Српског књижевног гласника" поручити: "Читајте те песме, то су не само најбоље патриотске песме које један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље и најоригиналније ствари целокупне родољубиве поезије српске". Вељко још тад, 1907. године, свој одушевљени занос спрам Босне изражава у "Босанској вили" пјесмом "На Сави", са посветом Петру Кочићу. Овај му у писму најтоплије захваљује: "Љубав Ђуре Јакшића према Босни једино се са Вашом љубави може поредити."
Био је један од млађих Срба интелектуалаца, који су сами или по позиву пристизали у Босну и Херцеговину да помогну својим знањем и искуством културној и политичкој афирмацији овдашњих Срба. Босна га је неодољиво привлачила, као књижевника жељног да обогати свој српски говор, чувши да се ту његује "најљепши и најчистији наш језик" и да се "најлакше најсрпскије изражавају сложене мисли". Па када ускоро угледне Сарајлије затражише способног новинара, али и Србина од повјерења за своје новине, оствари му се та жеља и радо на препоруку Медаковића и Прибићевића из "Србобрана" пређе у "Српску ријеч". Тај лист су 1905. покренули прваци сарајевске српске чаршије, као најјачи српски политички лист у БиХ, који ће постати партијски орган Српске народне организације.
Бистро око и блистава машта
Када је Вељко први пут крочио на сарајевску калдрму 1909. Љета, врућег и по термометру и политички, због Анексије на коју су подсјећали очувани плакати по граду о њеној објави. Огорчене Србе додатно радикализова Загребачки велеиздајнички процес против педесетак најугледнијих Срба, а уље на ватру доли и Фриндјугов процес у Бечу. Српски и муслимански прваци, не марећи за пријетеће држање Беча, одлучно настављају заједнички отпор том правном преседану. Након што су у Пешти предали оштру Прокламацију против Анексије, покушавају да за тај проблем заинтересују и велике силе. Срби и преко страница "Српске ријечи" оштро иступају, пропагирајући слогу и јединство акције са муслиманима, гдје се и Вељко снажно укључи у потпуном сагласју са том политиком, коју ће до краја заступати заједно са колегама у редакцији Јефтом Дедијером и Александаром Омчикусом.
Упоредо са тим, "новинар бистрог ока и пјесник блиставе маште" са радошћу је у Сарајеву радознало тражио онај свијет који је још раније изградио у својој машти, не слутећи да је загазио у вртлог босанског караказана и мрак тамног вилајета.
И код њега се могло наћи понешто од познате наивности Срба који долазе са ону страну Дрине, Саве и Дунава, да лаковјерно насједну ласкању и изливима тобожњих симпатија овдашњих људи, неспособни да препознају сву њихову мимикрију, притворност и кетманство (прочитати објашњење за термин "кетман").
Видећи његову романтичарску честитост, за столом у хотелу "Европа" угледни прота Јокановић из Блажуја уз кафу му рече: "Бјежи ти, сине, одавде јер политика је ђавољи посао", а слично му савјетова и уредник мостарског "Народа" Ристо Радуловић: "Нећеш ти изаћи на крај са овим свијетом у овој турћији".
Вељко је у "Ријечи" уређивао књижевне фељтоне са признатим свјетским и домаћим ауторима, али је гурао и младу књижевну сабраћу Јова Варагића, Милоша Видаковића, Боривоја Јефтића и друге. У њихове празне џепове би на једвите јаде искамчио и убацио и по коју круну хонорара.
Петровић каже да је Сарајево град "лијеп у свако доба и да га се не може нагледати" и у центру је његове пажње и књижевног опуса из тог времена. Посвећује посебно интересовање и симпатије политичком и културном бићу босанских муслимана, тих "по крви и језику наших српских и хрватских људи". Ту посебно треба истаћи приповијетку "Џафер-бег Ризванпашић". Од 1907. па до забране "Босанске виле" Вељко ће бити њен вјеран сарадник, гдје ће објавити приличан број својих пјесама, од којих је већина настала током боравка у Сарајеву.
Он наравно пише и надахнуте политичке чланке. Поносан је на своје Србе, видећи да одлучно збијају редове на жилав отпор моћној царевини. Зато код читалаца подстиче осјећај националног јединства и агитује на солидарност и помоћ српској школи, "Просвјети", "Соколу" и другима, јер све су то "тврђице које нас бране и дају јачину". Подвлачи и значај развоја домаће индустрије за коју треба стварати кадрове, наводећи примјер Чеха.
Са страница "Ријечи" поставља отворено питање режиму докле ће притискати и тлачити овај народ "тешком руком апсолутизма".
Загребачки процес назива "одвратним и тамнијим него све мрачности Драјфусовог процеса", а судије које га воде назива биједницима. А када је тај срамни процес доживио правни дебакл, Вељко кликће: "Смијмо се, дакле, Срби, слободно и пркосно у очи жбировима који нам за петама пужу и вире кроз кључаоницу (...) Смијмо се, прогоњени, затварани, клеветани, јер се систем удавио у властитом блату којим је хтио упрљати образ читавог нашег народа." Он ће касније писати да је вјеровао да постоји и "бољи братски Загреб од оног звјерски шовинистичког којег подржава Беч".
На мађарско истицање "историјског државног права" у БиХ он са страница својих новина поручује: "Ми смо господари у нашој кући и нећемо дозволити, не дамо да нам се ико натура за сувласника или чак власника нашег прага и огњишта". Он такође упозорава на опасност колонизације католика које режим проводи плански и испод жита.
Послије Спроведених првих избора и формирања Босанског сабора 15. јуна 1910. Богдан Жерајић је истог дана послије неуспјешног атентата на поглавара земље генерала Варешанина извршио самоубиство. То је био повод за нову харангу против Срба са страница католичке штампе, посебно језуитског "Хрватског дневника", којег Вељко прозива за стални вриштећи позив на линч "распни га, распни" и упозорава: "То буни нашу крв, сваком стрпљењу има крај."
Он потом пише: "У часу када је српски народ преко својих посланика у Сабору започео један озбиљан и позитиван рад (...) клерикални гаврани ударише у своје денунцијантно грактање и омаловажавање српског народа и његових представника".
Сјеме раздора
Сабор у којем су већински Срби, мада закинути на попису, имали 31 мандат, муслимани 24, а католици 16 мандата, није се нимало допадао Бал-плацу, посебно у свјетлу српско-муслиманског опозиционог савеза, који је представљао 4/5 становништва. Но бечки труст мозгова је већ одбацио претходну Калајеву политику и разрадио нови план да Србе изолује, а муслимане привуче режиму и у њима нађе ослонац влади са већ лојалним Хрватима. Као сјеме раздора користила се аграрна реформа, горуће питање за српског сељака у директној опреци са интересима беговске елите. Зачудо и један дио муслиманских сељака, мада на своју штету, био је против аграрне реформе, спреман и даље јадовати и гладовати само да се одржи стари поредак и да "Власи" остану потчињени дину. Међутим око тог питања и у српској странци дође до раслојавања, на старије конзервативце и млађе радикалне интелектуалце.
Власт уз то поче најпријазније повлађивати муслиманским првацима, великодушно им дајући разне концесије и повластице па неки одједном постадоше дирнути количином љубави и скоро родитељске бриге католичког Беча за њихов напредак. Мада је "Мусават", лист Муслиманске народне организације, раније врвио од фраза да су са Србима "синови једне груде" и "дјеца истог народа и језика", сада поче да мијења плочу, па у броју од 18. јуна 1910. пише: "Хоћемо у својој земљи да осигурамо свој положај, хоћемо културног напретка и економског развитка и ко год нам пође у томе на руку, ми ћемо га са радошћу дочекати." Превејани бечки махери вјешто су навијали воду на црно жути млин, изазивајући сталне међуетничке сукобе у царевини, што је био важан елемент политике Хабсбуршког двора.
Тако је минирани савез почео давати све слабије знаке живота, а том точку је иначе фалила јача чивија, звана повјерење због вјековне подвојености и мржње, коју је режим још од доласка подгријавао. Уз то мудрост и рацио не станују овдје, већ загуљени пакосни каприци, па је Босна сигурно земља са највише "цркнутих комшијских крава" по глави становника.
Услиједио је неминован разлаз, а за љубав режима Срби постадоше непожељни партнери већини муслиманских првака, који се без трунке срама почеше дубље но Стамболу сада понизно клањати Бечу, гдје се надмено ликовало. Људи са моралним интегритетом попут Дервиш-бега Миралема, Мурата Сарића и још четири посланика остадоше досљедни савезу са Србима и не приступише владиној већини, коју 1911. зацементира хрватско-муслиманска коалиција у Сабору. Те године, већ притискан од режима, и Вељко напусти Сарајево и пређе у Београд.
Жали Боже оноликог напора и искрених настојања мудрих људи са обје стране да се јаз између Срба и муслимана смањи и избори аутономија земље. На том се радило већ од окупације, посебно након заједничког устанка 1882. године. Да се не лажемо, због споре промјене свијести у масама и терета прошлости, није то обећавало брзу успоставу чврстих српско-муслиманских односа, али је ипак била озбиљна прилика. Да се кренуло у том смјеру, могло се избјећи доста зла и несреће коју су претрпјеле обје стране до краја двадесетог вијека. А данас смо дотјерали дотле да ни нови сукоби у будућности нису искључени, наравно кад то затреба западним силама.
"Вељко је показивао ванредну проницљивост у сагледавању оних прилика, односа и стања духова у Сарајеву тих година." (И. Кецмановић).
Он добро уочава да: "Муслимани који су се одвојили од свог коријена вјером и привилегијама под турском влашћу, не желе тога да се лише ни под аустријском, напротив они настоје да их по сваку цијену одрже". То им је Беч, како рекосмо, послије Анексије углавном удовољио, привлачећи их себи контра Срба. Тај повлашћени положај они ће имати и у Краљевини Југославији. Да се не би приклонили хрватском сепаратизму, Београд им је у свему ишао на руку. А знали су зановијетати преко сваке мјере, о чему говори и један случај из 1924. године. Наиме, од стране муслиманске елите потегло се питање војних униформи, тражило се да официри муслимани не носе капе "„са стрехом" (шапке), већ фесове, што је и реис Чаушевић подржао. На крају се тражило да ни жељезничари муслимани не носе капе "са стрехом" као иновјерско обиљежје, већ да им се има шити башка униформа.
У току НДХ били су најдраже "хрватско цвијеће" и гинули за поглавника од Босне до Стаљинграда. Колико су били повлашћени у Брозовој држави опште је познато, постајући поново инструмент антисрпске политике. Комунисти су умањивали утицај и значај најбројнијих доминантних Срба, креирајући чак и нове нације. Тада су, уз новонастале Црногорце и Македонце, и муслимани 1971. признати као засебна нација, добивши од Броза на пешкеш велико слово "М".
Из тог сталног привилегованог положаја код многих се развио осјећај да су они богомдани господари Босне, а Срби и Хрвати су ту тек подстанари, грађани другог реда. При томе се игнорисала чињеница да је Босна кроз вијекове увијек била већински српска земља, све док Јасеновац и друга стратишта у НДХ нису промијенила ту етничку слику. На то је утицала и велика изгибија Срба бораца у два антифашистичка покрета, као и масовна послијератна колонизација Војводине Србима из БиХ (осма офанзива), а све под условом да вјерујемо у валидност пописа становништва од 45 до данас. Треба ли помињати да су и данас муслимани - Бошњаци повлашћени миљеници западних земаља које уредују у Босни, редовно у корист њихових интереса. Изношење поменутих чињеница је називање ствари правим именом, мада се често напада као ширење ресентимента према Бошњацима.
Одговор на питање из наслова овог текста, памти ли Сарајево Вељка Петровића, свакако је негативан, но он тражи и понешто објашњења. Мада је непрестано исказивао љубав за босанскохерцеговачко тло и људе, пишући са пуно симпатија о Сарајеву и муслиманима, он је за њих био и остао сувише Србин, јер је заступао легитимне животне интересе свога народа, што је права јерес у очима муслиманске чаршије.
Ту је већ дуго примјетан игнорантски однос према значајним личностима српског грађанства. Системски је брисан допринос Срба политичком, културном, економском и сваком другом развоју ових простора кроз дуги низ година уназад, док се често споредним, "својим" људима са маргине важних процеса даје прворазредан значај, да би се некако натегла теорија о муслиманима као о супериорном народу у БиХ. Још од Брозовог времена на дјелу је стално ретуширање прошлости, извртање истине и фризирање чињеница или њихово прећуткивање, што је постала честа пракса разних бошњачких аутора.
Србима није било препоручљиво да помињу чак ни своје жртве, а камоли да истичу своје заслужне појединце, јер је то одмах етикетирано као опасни српски национализам.
Вријеме неумитно замеће трагове које су у историјском трајању остављали многи важни људи. Императив је нашег садашњег друштва отргнути од заборава оне значајне личности и вриједности које нас чине тиме што јесмо. У забаченим предјелима нашег колективног памћења већ дуго царује заборав, који је накарадно обликовао нашу садашњу свијест и разумијевање себе и оних око нас па данас наша дјеца често не разликују пријатеље од оних других.
Новинари и уредници
Срби су у прошлости БиХ били оснивачи, покретачи и истакнути носиоци многих важних дјелатности. Задржимо ли се само у домену штампе и новинарства ствари стоје овако: Давне 1519. Србин Божидар Љубавић је при цркви у Сопотници код Горажда основао прву штампарију у БиХ (другу на Балкану) и штампао прву књигу на овом тлу. У Сарајево је 1866. на позив валије Осман-паше дошао земунски типограф Игњат Сопрон, посрбљени Нијемац, што тврди и аустријски Biographisches lexikon 1815-1950. Он ће у Сарајеву штампати прве новине на српској ћирилици и турском писму, које ће као и неке касније уређивати први бх. новинар Милош Мандић из Бихаћа, звани Милош Новинар, који је и преводио са француског, њемачког и турског језика. Бошњачки аутори наводе као прву новинарку у БиХ Милену Мразовић, удату Прајндлсбергер, поријеклом из хрватске племићке куће, што је ноторна неистина, јер су Мразовићи српска племићка и свештеничка породица из Сомбора. Њен дјед Аврам био је сенатор и велико име српске просвјете и културе у Угарској. А прва овдашња уредница новина и то угледне "Босанске виле" била је Српкиња Стоја Кашиковић, коју су због националног рада аустријске власти чак на смрт осудиле.
Пише: Драган Мијовић