Толико пута се казало и чуло да су проблеми са којима се у савременом тренутку суочава српски језик многобројни, србисти су истицали разне углове и чиниоце који на српски језик утичу на неприродан, вјештачки, неоргански начин, па је било много потцртавања тих чинилаца – од личног до свеопштег, од вањских до унутрашњих, познате су и анализе утицаја појединих друштвених феномена... Тога је толико било да, мислим, ништа није остало непознато и неосвијетљено. За прилику овогодишњег обиљежавања Дана матерњег језика жељела бих да нагласим један чинилац који је, чини ми се, преко свих осталих чинилаца већ успио да направи озбиљну штету. Глобализација.

Истакла је ово за портал "Катера" Светлана Панић, виши асистент на Катедри за србистику Филозофског факултета у Палама, поводом обиљежавања данашњег дана – Међународног дана матерњег језика, додајући да ће покушати читаоцима поближе објаснити, на примјерима, свакодневну употребу интернационализама у српском језику.

Панић је истакла да је српски јези фундамент (темељ) нашег културног идентитета (суштине бића нашег народа) и представља примарни медиј (средство) комуникације (општења) у свим социјалним (друштвеним) сегментима (слојевима).

Расвјетљавајући појам глобализације, навела је да у доба интензивне (наглашене) глобализације (?) и дигитализације (?) протекција (очување) матерњег језика постаје приоритетна (најважнија) обавеза свих институција (установа), као и индивидуа (појединаца) који учествују у јавном и академском (високошколском?) дискурсу (говору).

Додала је да језик није само средство комуникације (општења), већ и кључни критеријум (образац) националног идентитета. Он дефинише (одређује, обликује) колективну (групну) свијест једне нације (народа) и представља важан инструмент (алат) у процесима (поступку) културне интеграције (укључивања).

- У том контексту (оквиру), неконтролисана употреба страних термина (појмова) у јавној сфери (простору) доводи до постепене ерозије (осипања) језичког, посебно лексичког (рјечничког) стандарда (усвојеног оквира?) – рекла је она.

Наша саговорница је рекла да је претходни текст, (оп. а. који је професорица Панић у разговору пренијела, а ми записали) дат као примјер како на лексичком нивоу изгледа стандардни српски језик у свакодневној употреби, с тим што није обухваћен озбиљан слој англицизама који се свакодневно користи.

- Циљ је био да се нагласи колико су интернационализми ушли у свакодневну употребу, а и они су стигли посредно углавном преко енглеског језика. На овај начин оно што се саопштава добија карактеристику терминологичности, преко тога дистанцираности  од саме теме о којој је ријеч. Ова особина проистекла је из наметања административно-правног функционалног стила и његове претјеране употребе кроз информативне жанрове публицистичког стила, а ријеч је о појави која се назива бирократизација језика. Осим лексике из административно-правног стила свакодневни говор продрле су и неприродне синтаксичке контсрукције – да опримјерим како би било јасније о чему је ријеч – овакав процес проузроковао је да у свакодневним  ситуацијама каква је сурет двије комшинице можете чути питање: „Да ли је на дјетету извршена операција?“, умјесто: „Је ли дијете оперисано?“, или нпр. у разговору мужа и жене можете чути конструкцију: „Урадио сам то с циљем да те обрадујем“, умјесто „Урадио сам то да те обрадујем“ – објаснила је Панић.

Професорицу Панић смо питали да ли постоји рјешење, а она је навела да се мора дјеловати снажно у трима тачкама нашег друштва – школство, медиј и институције.

Институције треба да препознају значај језика, рекла је, не само за потребе предизборних кампања, него и у постизборним периодима провођења онога што је у кампањама најављивано.

Према њеним ријечима, медији, не само званични, него и они који се већ полако стандардизују, какви су поткасти на примјер, имају наглашену улогу у процесу обликовања језичке свијести и требало би много више пажње да посвете обликовању усменог и писаног говора, посебно правилности употребе стандардног српског језика.

- Образовни систем као такав требало би да је носилац развоја свијести о важности српског језика, а то би подразумијевало не само озбиљне језгровите промјене у наставним плановима, него и однос наставника према употреби језика, што би значило да се о језику води рачуна не само на часовима српског језика, него у настави уопште. Овдје бих истакла да образовни систем темељни систем друштва и сматрам да би држава кроз тај систем требало да уради највише и то на начин да се на наставничке студијске програме уписују искључиво најдаровитији студенти, што би се могло подстаћи много конкретнијим државним стипендијама, а опште је познато да је интересовање за упис на овакве студијске програме у озбиљном паду у цијелом региону, па и шире – истакла је она.

Дакле, да би се било који проблем ријешио потребно је прво имати свијест о томе да постоји проблем и у којој је он фази.

За крај разговора Панић је навела да глобализацију као идеологију треба озбиљније критички сагледати и стратешки се према њој одредити, а онда дјеловати кренувши „од главе“ – институција, па преко медија и образовног система до појединца.