Професор на Катедри за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Миланка Бабић истакла је да матерњи језик није само средство комуникације, већ темељ личног и културног идентитета и да је зато важна његова заштита и очување.

- Човјек је биолошки предиспониран да говори, али језик којим проговара, језик који учи од мајке постаје трајни дио његовог бића, вриједности која има готово генетски значај. Живјети у једном језику значи припадати одређеној култури, развијати се у њој и имати обавезу да се та култура у савременом свијету његује и чува - објашњава Бабићева.

Наводећи да елементарна писменост не значи истинску писменост, Бабићева каже да се писменост развија и усавршава током читавог живота, а не само кроз формално образовање.

Она сматра да је образовни систем оптерећен бројним садржајима, а да се недовољно простора оставља за утврђивање градива и развијање функционалне писмености.

- Ученици знају да понове граматичка правила, али их често не примјењују у пракси, што се види у честим грешкама у писању, те бројним другим одступањима од стандардног књижевног језика - наводи Бабићева.

Према њеним ријечима, додатни изазов представља утицај дигиталног окружења и друштвених мрежа, гдје је комуникација брза и површна, а пажња према језичкој исправности минимална.

Она је додала да, иако се друштвене мреже не могу узети као релевантан показатељ опште писмености, оне ипак указују на бројне граматичке и стилске пропусте, посебно код млађих генерација.

Бабићева је навела да се у модернизацији образовног система превише пажње посвећује дигитализацији садржаја, додајући да се противи дигитализацији уџбеника у основој школи јер дјеца у том узрасту морају бити ослоњена на књигу и процес читања.

- Тако се развијају моторичке и интелектуалне вјештине. Велики број ученика не чита течно, поједини ни у средњој школи нису у потпуности оспособљени за читање са разумијевањем. Ни течно читање без разумијевања ни механичко памћење садржаја без читања не представља успјешност у учењу - поручује Бабићева.

Због тога, додаје Бабићева, школа мора да се врати књизи, да се у наставим плановима и пракси пронађе више простора за утврђивање градива, развијање вербалних способности ученика и његовање писане ријечи.

Бабићева истиче да је управо та врста писмености данас најмање заступљена у језичкој култури, а од пресудног је значаја за савремену комуникацију.

Међународни дан матерњег језика обиљежава се сваке године 21. фебруара широм свијета. Основни циљ је да се подигне свијест о значају матерњег језика. Овај дан је успоставио Унеско 1999. године на приједлог Бангладеша и обиљежава се редовно од 2000. године.