У Братунцу је почело обиљежавање 30 година од српског страдања у средњем Подрињу и Бирчу, а парастос за 3.267 убијених Срба служи Његова светост патријарх српски Порфирије.

Осим великог броја грађана из Подриња, Бирча и са Романије, парастосу присуствују српски члан Предсједиштва БиХ Милорад Додик, предсједник Владе Српске Радован Вишковић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић, делегација Народне скупштине, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Миодраг Капор.

Парастосу присуствују и представници Трећег пјешадијског /Република Српска пука/ Оружаних снага БиХ, представници организација проистеклих из протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата као и политички представници Српске и локалних заједница.

Парастосу је претходила Света архијерејска литургија у Храму Успења Пресвете Богородице коју је, у присуству великог броја вјерника, служио патријарх Порфирије уз саслужење Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског Хризостома, архијереја и свештенства.

Након парастоса делегације ће положити цвијеће и одати почаст жртвама код Спомен-крста на гробљу у Братунцу подигнутог у част свих погинулих српских цивила и бораца из регије Бирач.

Помен за све српске жртвве из средњег Подриња у Одбрамбено-отаџбинском рату организује се поводом 30 година од великог страдања Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.

Од 22 нестала, 10 их још није пронађено, а остали су случајно откривени и ексхумирани 2011. године на Залазју код Сребренице приликом тражења страдалих Бошњака. Идентификовани су послије годину дана и достојно сахрањени на Петровдан 2012. године.

Муслиманске јединице из Сребренице најчешће су нападале српска села на највеће православне празнике, а на Петровдан 1992. године напале су села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачакајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију плана етничког чишћења започетог у априлу исте године, према којем су уништавали све што је српско, да би трагове постојања Срба на овим просторима потпуно затрли, јер су, осим убијања и прогона цивилног становништва и уништавања имовине, уништавали и српска гробља и богомоље.

Муслиманске снаге су током цијеле 1992. године нападале српска села и убијале и уништавале све што је српско. Убијено је и више од 50 српских цивила који су на почетку рата остали лојални муслиманској власти у Сребреници.

Да би заштитила српско становништво у средњем Подрињу од уништења, Војска Републике Српске у прољеће 1993. године покреће контраофанзиву, али до ослобађања Сребренице тада није дошло због интервенције међународне заједнице која је ову, тада муслиманску, енклаву прогласила заштићеном демилитаризованом зоном УН.

Муслимански борци никада нису предали оружје што најбоље потврђују слике из 1995. године када је колона од око 15.000 муслиманских војника са пјешадијским наоружањем кренула у пробој према Тузли.

Муслиманска команда припремала је акције и користећи заштиту међународних војних снага /Унпрофор/ организовала је нападе на српске положаје, посебно 1995. године када су јаке снаге из заштићене зоне кренуле у напад на команду Главног штаба Војске Републике Српске у Црној Ријеци код Хан Пијеска.

Тај напад је разбијен и убрзо је услиједило ослобађање Сребренице која улази у уставно-правни састав Републике Српске у јулу 1995. године.

За бројне масовне злочине над Србима које су муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића починиле од 1992. до 1995. године још нико није одговарао.

Обиљежавање 30 година од српског страдања у средњем Подрињу одржава се под геслом "Тридесет година злочин без казне" у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова и Координационог одбора регије Бирач.