- Књижевност је увек тамо где је и била. Зависи од сваке средине како се дотиче књижевности. Она је појам који постоји можда и пре човека, као нека божија замисао како да се оплемењује људска душа, ако већ људи населе ово зрно планете.

Рекао је ово за "Глас Српске" Перо Зубац, легендарни пјесник, писац и публициста, објашњавајући гдје данас види књижевност. Доајен српске литературе каже да се само промијенила перцепција. - С друге стране када питамо где је књижевност данас морамо рећи да то прво зависи од тога колико основне школе томе посвећују пажњу, потом средње школе па универзитети, пре свега породица. Интернет је фактички скратио могућност младима да се озбиљније посвете поимању књижевности. Постоји садржај "Ане Карењине" и даље било који садржај "дебљих" књига. 

Ми смо све то читали. Данас исто тако много људи пише и свако има свој часопис. У тој доброј намери да има толико поезије, литературе и да то постоји на неким виртуелним просторима, да може да се види, нема праве мере шта је добро, а шта није. Људи сами одређују - рекао је славни поета.

ГЛАС: Колико људи данас, поготово млади, читају и колико се друже са књигом, да би, као у нека давна времена, осјетили мирис папира?

ЗУБАЦ: Ја заиста не знам колико млади људи данас читају. Знам неке који много читају, а то су они који се мени јављају за неку помоћ и за неки савет. Колико се чита то можда знају професори, ако хоће да буду искрени. Зависи од дела света. Знам да се у Русији више чита и никада у метроу нисам видио некога без књиге. То је свакодневно. Чуо сам да је тако и у Кини, да људи док путују и док чекају држе неку књигу и читају. Само зависи коју књигу - да ли је то ова популарна литература, љубићи, кримићи... Не верујем да превладавају ове књиге које ја помињем.

ГЛАС: Како коментаришете чињеницу да се, када се помене име Перо Зубац, одмах као синоним јављају "Мостарске кише"?

ЗУБАЦ: То је нормално. Недавно су ме у ваљда најбољој емисији у Србији коју воде Јелена и Владимир Гајшек то исто питали, као и Руждија Аџовић, кога знам као новинара одавно. Поклонио ми је књигу "Сидран" и рекао да му је много важно да је прочитам и да има и о овоме. Да у тој књизи одговор је дао Сидран. Рекао је да смо ми млади писци у целој Југославији тражили неке просторе где бисмо могли објавити своје прве радове и најпопуларније и најпрестижније је било у "Телеграму" загребачком који је био најчитанији недељник. Ту су била нова имена, а уређивао га је диван човек Звонимир Голов и ту може да стане пет писаца. И тако је Перо Зубац објавио "Мостарске кише" и он сам. Погледамо и кажемо: "Јесте лепо, али нам није право". Десила се та песма као да је неко левком сипа. Каснијих година ја знам шта сам лупио. У "Телеграму" напишем: "Њене су очи биле пуне ко зреле брескве", а треба усне. Касније сам то негде исправио. Та је песма надживела све ове године и све је популарнија. То ме изненађује када погледам ове нове генерације. Шта они нађу у тој песми?! И свака генерација нађе. То је припрема прве љубави - то чисто, трептаво, никад поновљиво, тај први контакт са девојчицама...
И ту нађу себе, и увек и сада и као што ће бити до краја света у петнаестој години осетиш да ти треба девојка, а девојка да јој треба младић да би неке емоције једноставно имале смисла. Та песма то има и дао ми Бог да сам у једном тренутку то саопштио што имам. Није се ни код мене то поновило. Исто тако једна поема која је објављена после "Трпањске елегије" је можда близу "Мостарским кишама", а то је опет иста прича, само што у "Кишама" ја склапам причу о четири девојке, а ова је само једна од те четири девојке - прва морска љубав.

ГЛАС: Живите у Новом Саду. Колико и да ли Вам недостаје Херцеговина, херцеговачки камен или сте "поравнили", како се то каже у Вашем родном крају?

ЗУБАЦ: Живим у Новом Саду од 1963. године. Нормално да ми фали и Херцеговина и херцеговачки камен. Када долазим у Сарајево или у Пале код Владана Бартуле, мог пријатеља и сјајног интелектуалца, дај Боже да их има још таквих, онда на неким деловима кад пролазим кроз тунеле видим тај камен. То је исто као кад идем у Требиње и дођем близу Гацка, почињем да живим и осећам тај камен. У Невесињу, хвала Богу то се подразумева. Када сам у Палама био 31. маја била је врло занимљива изложба коју је урадио један сликар - "Мостарске кише" на босанчици, на језику стећака. Питам одакле тај стећак, а он ми каже са Дреновика, а ја питам који је мој и-мејл- каже "дреновик". Уопште нисам помислио, а то је имање мога оца. Годинама је то рађено. Дакле, први пут су "Мостарске кише" објављене на старој средњовјековној ћирилици, познатој као босанчица. Аутор графика, самоуки умјетник Јездимир Милошевић осмислио је серију од осам умјетничких радова који на посебан начин оживљавају стихове поеме коју генерације читалаца широм регије носе у срцима.

ГЛАС: Херцеговина остаје иста, али се људи мијењају.

ЗУБАЦ: Није жал за завичајем у вези са одређеним пределима. Када дођем у Невесиње скоро никога не знам. Сада Перица долази са 80 година, а увек сам се дружио са старијима од мене. Моја веза за Невесиње је сећање. У Невесињу сам говорио пар песама на невесињске теме само када сам добио Шантићеву награду па је дошао Григорије да ме види и то је за њих био велики догађај. Дошао владика да види њиховог малог Перицу. У Невесиње сам три пута доводио Мирослава Антића.

ГЛАС: Многа велика имена Вашег ранга отишла су у неки бољи свијет и на боље мјесто. Има ли Перо Зубац сада себи равних да се дружи, када говоримо о књижевности?

ЗУБАЦ: Ја то кажем овако и можда је одговор једна моја релативно новија песма: "Најбољи моји другови стоје на другој обали, за њима небесни лугови, рајско су воће пробали." Био је један диван покушај окупљања значајних имена, врло успешан у Републици Српској, у Приједору и у Бањалуци било је вече "четири класика српске речи" - Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Душан Ковачевић и Перо Зубац. То је било у Приједорском позоришту и у Кући Милановића, с тим што сам у Приједору одржао у једној школи час, Душко на Факултету уметности у Бањалуци и Ршумовић у Позоришту за децу. Но то се није поновило не зато што нема жеља и потребе, него не могу нас четворицу да скупе у једном дану. То је успело у Приједору захваљујући Зорану Станићу, а Здравку Миовчићу, Душку Певуљи и добром мом земљаку Ранку Поповићу у Бањалуци. Нисам сигуран да ће се то икад више поновити.

Поезија

ГЛАС: Каква је по Вашој оцјени поезија данас?

ЗУБАЦ: Не могу на то одговорити. Добро је да је има, али о томе суд неће бити донесен сада, него у неком другом времену.