- Književnost je uvek tamo gde je i bila. Zavisi od svake sredine kako se dotiče književnosti. Ona je pojam koji postoji možda i pre čoveka, kao neka božija zamisao kako da se oplemenjuje ljudska duša, ako već ljudi nasele ovo zrno planete.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Pero Zubac, legendarni pjesnik, pisac i publicista, objašnjavajući gdje danas vidi književnost. Doajen srpske literature kaže da se samo promijenila percepcija. - S druge strane kada pitamo gde je književnost danas moramo reći da to prvo zavisi od toga koliko osnovne škole tome posvećuju pažnju, potom srednje škole pa univerziteti, pre svega porodica. Internet je faktički skratio mogućnost mladima da se ozbiljnije posvete poimanju književnosti. Postoji sadržaj "Ane Karenjine" i dalje bilo koji sadržaj "debljih" knjiga. 

Mi smo sve to čitali. Danas isto tako mnogo ljudi piše i svako ima svoj časopis. U toj dobroj nameri da ima toliko poezije, literature i da to postoji na nekim virtuelnim prostorima, da može da se vidi, nema prave mere šta je dobro, a šta nije. Ljudi sami određuju - rekao je slavni poeta.

GLAS: Koliko ljudi danas, pogotovo mladi, čitaju i koliko se druže sa knjigom, da bi, kao u neka davna vremena, osjetili miris papira?

ZUBAC: Ja zaista ne znam koliko mladi ljudi danas čitaju. Znam neke koji mnogo čitaju, a to su oni koji se meni javljaju za neku pomoć i za neki savet. Koliko se čita to možda znaju profesori, ako hoće da budu iskreni. Zavisi od dela sveta. Znam da se u Rusiji više čita i nikada u metrou nisam vidio nekoga bez knjige. To je svakodnevno. Čuo sam da je tako i u Kini, da ljudi dok putuju i dok čekaju drže neku knjigu i čitaju. Samo zavisi koju knjigu - da li je to ova popularna literatura, ljubići, krimići... Ne verujem da prevladavaju ove knjige koje ja pominjem.

GLAS: Kako komentarišete činjenicu da se, kada se pomene ime Pero Zubac, odmah kao sinonim javljaju "Mostarske kiše"?

ZUBAC: To je normalno. Nedavno su me u valjda najboljoj emisiji u Srbiji koju vode Jelena i Vladimir Gajšek to isto pitali, kao i Ruždija Adžović, koga znam kao novinara odavno. Poklonio mi je knjigu "Sidran" i rekao da mu je mnogo važno da je pročitam i da ima i o ovome. Da u toj knjizi odgovor je dao Sidran. Rekao je da smo mi mladi pisci u celoj Jugoslaviji tražili neke prostore gde bismo mogli objaviti svoje prve radove i najpopularnije i najprestižnije je bilo u "Telegramu" zagrebačkom koji je bio najčitaniji nedeljnik. Tu su bila nova imena, a uređivao ga je divan čovek Zvonimir Golov i tu može da stane pet pisaca. I tako je Pero Zubac objavio "Mostarske kiše" i on sam. Pogledamo i kažemo: "Jeste lepo, ali nam nije pravo". Desila se ta pesma kao da je neko levkom sipa. Kasnijih godina ja znam šta sam lupio. U "Telegramu" napišem: "Njene su oči bile pune ko zrele breskve", a treba usne. Kasnije sam to negde ispravio. Ta je pesma nadživela sve ove godine i sve je popularnija. To me iznenađuje kada pogledam ove nove generacije. Šta oni nađu u toj pesmi?! I svaka generacija nađe. To je priprema prve ljubavi - to čisto, treptavo, nikad ponovljivo, taj prvi kontakt sa devojčicama...
I tu nađu sebe, i uvek i sada i kao što će biti do kraja sveta u petnaestoj godini osetiš da ti treba devojka, a devojka da joj treba mladić da bi neke emocije jednostavno imale smisla. Ta pesma to ima i dao mi Bog da sam u jednom trenutku to saopštio što imam. Nije se ni kod mene to ponovilo. Isto tako jedna poema koja je objavljena posle "Trpanjske elegije" je možda blizu "Mostarskim kišama", a to je opet ista priča, samo što u "Kišama" ja sklapam priču o četiri devojke, a ova je samo jedna od te četiri devojke - prva morska ljubav.

GLAS: Živite u Novom Sadu. Koliko i da li Vam nedostaje Hercegovina, hercegovački kamen ili ste "poravnili", kako se to kaže u Vašem rodnom kraju?

ZUBAC: Živim u Novom Sadu od 1963. godine. Normalno da mi fali i Hercegovina i hercegovački kamen. Kada dolazim u Sarajevo ili u Pale kod Vladana Bartule, mog prijatelja i sjajnog intelektualca, daj Bože da ih ima još takvih, onda na nekim delovima kad prolazim kroz tunele vidim taj kamen. To je isto kao kad idem u Trebinje i dođem blizu Gacka, počinjem da živim i osećam taj kamen. U Nevesinju, hvala Bogu to se podrazumeva. Kada sam u Palama bio 31. maja bila je vrlo zanimljiva izložba koju je uradio jedan slikar - "Mostarske kiše" na bosančici, na jeziku stećaka. Pitam odakle taj stećak, a on mi kaže sa Drenovika, a ja pitam koji je moj i-mejl- kaže "drenovik". Uopšte nisam pomislio, a to je imanje moga oca. Godinama je to rađeno. Dakle, prvi put su "Mostarske kiše" objavljene na staroj srednjovjekovnoj ćirilici, poznatoj kao bosančica. Autor grafika, samouki umjetnik Jezdimir Milošević osmislio je seriju od osam umjetničkih radova koji na poseban način oživljavaju stihove poeme koju generacije čitalaca širom regije nose u srcima.

GLAS: Hercegovina ostaje ista, ali se ljudi mijenjaju.

ZUBAC: Nije žal za zavičajem u vezi sa određenim predelima. Kada dođem u Nevesinje skoro nikoga ne znam. Sada Perica dolazi sa 80 godina, a uvek sam se družio sa starijima od mene. Moja veza za Nevesinje je sećanje. U Nevesinju sam govorio par pesama na nevesinjske teme samo kada sam dobio Šantićevu nagradu pa je došao Grigorije da me vidi i to je za njih bio veliki događaj. Došao vladika da vidi njihovog malog Pericu. U Nevesinje sam tri puta dovodio Miroslava Antića.

GLAS: Mnoga velika imena Vašeg ranga otišla su u neki bolji svijet i na bolje mjesto. Ima li Pero Zubac sada sebi ravnih da se druži, kada govorimo o književnosti?

ZUBAC: Ja to kažem ovako i možda je odgovor jedna moja relativno novija pesma: "Najbolji moji drugovi stoje na drugoj obali, za njima nebesni lugovi, rajsko su voće probali." Bio je jedan divan pokušaj okupljanja značajnih imena, vrlo uspešan u Republici Srpskoj, u Prijedoru i u Banjaluci bilo je veče "četiri klasika srpske reči" - Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović, Dušan Kovačević i Pero Zubac. To je bilo u Prijedorskom pozorištu i u Kući Milanovića, s tim što sam u Prijedoru održao u jednoj školi čas, Duško na Fakultetu umetnosti u Banjaluci i Ršumović u Pozorištu za decu. No to se nije ponovilo ne zato što nema želja i potrebe, nego ne mogu nas četvoricu da skupe u jednom danu. To je uspelo u Prijedoru zahvaljujući Zoranu Staniću, a Zdravku Miovčiću, Dušku Pevulji i dobrom mom zemljaku Ranku Popoviću u Banjaluci. Nisam siguran da će se to ikad više ponoviti.

Poezija

GLAS: Kakva je po Vašoj ocjeni poezija danas?

ZUBAC: Ne mogu na to odgovoriti. Dobro je da je ima, ali o tome sud neće biti donesen sada, nego u nekom drugom vremenu.