Етнолог и антрополог Бранко Пјевић из Источног Сарајева рекао је Срни да би примарни циљ након епидемије вируса корона требало да буде јачање друштва у цјелини, али и сопствене стручности појединаца.
Пјевић је рекао да је у тренутној епидемиолошкој ситуацији до изражаја дошла свијест и знање, и појединца и колектива, те стручност појединих служби, друштвено-политичког система и органа управљања у ванредним околностима.
-Ништа нећемо постићи ако будемо чекали да нам неки странци плате и кажу како треба да се односимо према сопственом простору, економском систему, природном и културном насљеђу, животној средини, па самим тим и у вријеме епидемије која је задесила цијели свијет- сматра Пјевић.
Он је позвао становнике Српске да допринесу борби против вируса корона тако што ће се придржавати упутстава стручних лица.
-Дајмо несебичан допринос представницима стручних служби, власти, кризним штабовима, здравственим радницима и другима на првој линији у вријеме епидемије, ради нас. То нам је дужност, морална, правна, људска, српско-православна, сви смо једнако одговорни. Помозимо једни другима, послушајмо савјете и упутства, те поштујмо мјере предострожности- поручио је Пјевић.
Епидемије у прошлости
Пјевић је рекао Срни да су у прошлости највећи данак у људским жртвама узимале управо епидемије, 1690, 1731, 1741, 1782, 1814, 1816. године, заведене у старим архивама под називима, куга, колера, лепра, огањ, асталук, оспице, дјечији кашаљ, заушке, вариола, сифилис, туберкулоза, шуга, тифус и друге акутне заразне болести након Другог свјетског рата.
Он појашњава да је борба за голи опстанак у прошлости током различитих кризних времена тјерала народ да се раздваја, склања и скрива што даље од главних путева, градова и већих насеља, залази дубоко у шуму, у планинска готово беспућа, љути крш и безводне крајеве, само што даље једни од других.
-Већина српских села бројала су у периоду 19. вијека око десетак кућа до педесет, већином разбацаних и доста удаљених једни од других. Мањи засеоци састојали су се и од само једне куће, али са вишечланом породичном задругом- наводи Пјевић.
Пјевић сматра да је борба за одбрану геополитичког простора, самоодбрана властитих интереса негативно утицала на народ, јер су се, какао је рекао, духовно и културно људи изгубили.
-Таква опасност, нажалост, и даље је присутна, јер живимо у свијету најсавременије брзе комуникације. Наша све више урбанизована и потрошачка свијест одвела нас је неконтролисано у погрешном правцу. Жеља савременог човјека је, по сваку цијену, домоћи се града, покренута још у доба СФРЈ. И даље важи она стара `село хвали, а у град се свали`- каже Пјевић.
Према његовим ријечима, временом се дошло до девастације земљишта, а најчешћи узрочници су површински копови, депоније, отпадне воде, акумулације тешких метала, пестициди, урбана и рурална насеља, аеродроми, ерозије, клизишта и слично.
-Масовно пропадања шума, у новијој историји представља једну од највећих еколошких катастрофа, најчешћи узрок томе су киселе кише и неконтролисано искориштавање, уништавање и загађење које потиче управо од човјека. Човјек је велики загађивач усљед техничког и технолошког развоја и демографске експанзије, што сигурно изазива и многе катастрофе, па и болести које пријете опстанку- закључио је Пјевић.
