Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац изјавио је Срни да у данима сјећања на српско страдање у "Олуји" свијет треба подсјетити на чињеницу да је хрватско правосуђе убиство својих држављана, једанаестогодишње Невене Рајић и њеног осмогодишњег брата Жарка на Петровачкој цести 7. августа 1995. године, оквалификовало као "ратну штету за коју држава не одговара".

Штрбац је подсјетио да је Општински суд у Загребу, одлучујући о тужби родитеља малишана Славице и Спасе Рајић против државе Хрватске за накнаду штете, одбио њихов тужбени захтјев уз образложење да је то што се догодило ратна штета, те наложио да Рајићеви плате судске трошкове од 8.000 евра.

- Замислите како је било Рајићима тада. Поред све боли са којом живе - да добију и тај шамар од државе у којој су рођени - да су им дјеца само `ратна штета` - рекао је Штрбац.

Он је прецизирао да ратна штета значи да се неко нашао у вријеме и на мјесту гдје су се сукобиле двије стране и пуцале једна на другу.

- Сви знамо да то нема везе са реалношћу, да није било никаквог сукоба, јер није било војске. Колоне избјеглица су бјежале од Хрватске, од њихове војске, њихових авиона и њихових тенкова и онда су наишли авиони и тукли по њима - подсјетио је Штрбац.

Он је напоменуо да је загребачки суд у пресуди донесној крајем октобра 2024. године констатовао да је у овом случају наступило застарјевање, као и да је учињен намјеран превид да кривично дјело ратног злочина никада не застаријева.

- Будући да кривично дјело ратног злочина не застаријева, ни одштетни захтјев за то дјело не мора да застари - објаснио је Штрбац и додао да је пажљиво анализирао ову пресуду, те да у свом дугом радном вијеку није наишао на нестручнију и површнију.

Он је нагласио да је Спасе Рајић, отац убијене Невене и Жарка, нашао снаге да у Посебном одјељењу за ратне злочине, у Београду, 27. јуна прошле године, свједочи на суђењу четворици официра Хрватског ратног ваздухопловства оптуженим за злочин у "Олуји" у августу 1995. године.

- Заједно са Спасом свједочила је тада и Јованка Вуковић, чији су тринаестогодишњи син Дарко и супруг Крстан погинули у истом нападу. Наиме, Рајићева дјеца су прије напада прешла у кабину камиона Вуковића да би се дружила са малим Дарком и тад су погођена - рекао је Штрбац.

Штрбац је навео да су и једно и друго тада изнијели потресне детаље и посвједочили да су остатке своје дјеце добили у најлонским кесама.

Он је истакао да на ове карактеристичне случајеве треба стално указивати јер неки доживљавају жртве "Олује" само као бројке и голу статистику.

- Када се каже бројка и да је њих 1.904 страдало, а од тога десеторо дјеце, неко ће рећи да то није ништа страшно. Али, кад се исприча прича о малој Невени, Жељку, њиховом другу Дарку, схвата се трагедија - и појединачна, и трагедија једног народа, и да је злочин над њима више од статистике - указао је Штрбац.

Штрбац је увјерен да су сазрели услови за доношење осуђујуће пресуде оптуженим за злочин на Петровачкој цести, без обзира на то што је на посљедњем рочишту изостало свједочење три свједока у вези са страдањем породице Дрча, из које су погинули бака и двоје унучади.

- Убијени су шестогодишњи Јовица, његова сестра од стрица Мирјана Дубајић /21/, која је у тренутку смрти била у поодмаклој трудноћи, те њихова бака Даринка /68/. Родитељи дјечака нису дошли на посљедње рочиште. Оштећени и не морају да дођу да свједоче. Имамо доста материјалних доказа и вјештачења да се све ово заврши. То је зрело за пресуду и то да буде осуђујућа. Страдали су цивили. Није спорно чији су били авиони - нагласио је Штрбац.

Он је указао да оптужене официре Хрватског ратног ваздухопловства нико не терети да су они управљали авионима из којих је гађана избјегличка колона на Петровачкој цести, него по командној одговорности, јер су двојица били команданти ескадрила, а двојица команданти база.

Оптужницом за злочин на Петровачкој цести обухваћени су припадници Хрватског ратног ваздухопловства Владимир Микац из Птуја, Зденко Радуљ из Осијека, Жељко Јеленић из Пуле и Данијел Боровић из Вараждина.

Они нису доступни правосудним органима Србије, па им се се суди у одсуству за ратни злочин против цивилног становништва, а на терет им је стављено убијање и рањавање цивила, као и уништавање имовине.