Јутро, трећег маја почело је уобичајно, као и свако друго. Лијеп и сунчан дан и таман када сам планирао како га започети стиже ми порука од мог друга Бекија.

„Пијемо ли је ?“

„Наравно, излази“, одговорио сам му.

Уз јутарњу кафицу причу почиње Беки.

„Јеси ли видио како лажу и петљају и послије двадесет и седам година?“

Тема се односила наравно на „Добровољачку“. Ратно-хушкачка, добро уштимана матрица из чаршије још увијек је актуелна.

„Ко нам је крив мој брате кад код нас нико о томе ништа не пише, пар објава на Дневнику, које се сваке године врте исте“, одговорих му.

Морам признати да сам послије оног текста мајора Пантелића "У паклу Скендерије" и ја почео нешто радити по том питању, али код учесника догађаја из наше јединице се понављала увијек она реченица „Ма не би се ја у то враћао“.

„Покушао сам ја нешто синоћ нашкрабати на фејсу, али ми не иде“, рече Беки.

„’Ајмо код мене, причај мени ја ћу је саставити“, на брзину пописмо кафу и дођосмо код мене. Узимам лаптоп и прича крену.

2. мај 1992.

Ујутро 2. маја 1992. сам предао дужност дежурног КПС-а у касарни Виктор Бубањ(КВБ) и кренуо да одморим. Око поднева смо добили узбуну и излазимо пред објекат гдје се распоређујемо у борбене групе. Распоређен сам у Борбено оклопно возило „Видра“ (БВП М-80А1), на мјесто нишанџије. Командир возила је био потпоручник Пелемиш, а возач старији водник Плазинић. Осталу посаду су чинили војници из резервног састава: Савовић, Вуковић, Тијанић, те војници на редовном одслужењу војног рока: Пантић и Симић.

Наређене претпостављене команде је била испомоћ на одбрани команде 2. Војне области која се налазила на Бистрику у блокади са константним нападима Зелених беретки и ТО.

У акцији су учествовала два БОВ-а (ВПБ М-86) и три „Видре“. Правац кретања колоне је био КВБ-Отока-Пофалићи-Скендерија-Бистрик. На путу ка одредишту код Електропривреде на „Социјалном“ долази до првог оружаног сукоба на колону возила. Дејствовано је из пјешадијског наоружања, али без губитака. Колона се није заустављала, на напад је узвраћено из покрета и настављено је кретање према Бистрику.

По доласку на Скендерију смо уочили неколико војних возила „пинцгауер“ и трамваје како горе. Путем радио везе чујемо да се једно наше возило одвојило према Војној болници и наређење да се дио возила врати у касарну Виктор Бубањ јер је била претпоставка да ће бити нападнута.

Наше возило је наставило кретање и убрзо смо дошли до команде на Бистрику. Касније стиже наш БОВ са командиром возила потпоручником Шабаном Хајдаревићем. Они су на Скендерији примјетили наше војнике који су нападнути у засједи, те их покупили и транспортовали до Војне болнице.

У току нашег доласка, на команду је у више наврата отварана ватра. Одмах смо се укључили у одбрану, и одговорили на нападе непријатеља. Наша посада је заузела борбене положаје унутар команде, гдје је са прозара дејствовала по непријатељским положајима.

Ја сам остао у куполи возила и давао ватрену подршку. У једном тренутку сам уочио да је погођен војник на редовном одслужењу војног рока Новић, којем је остало неколико дана до раздужења. У акцију је пошао добровољно иако му је сугерисано да не иде. Погођен је на самом улазу у команду испред мог возила. Узвратио сам ватру, али су ме засули против-оклопним средствима. Чуо сам шест детонација и чујем дозивање Савовића, јер нису знали да ли сам жив.

Послије седмог удара осјетим топао притисак и мирис горевине у возилу. Од детонације сам помало дезорјентисан. У једном тренутку сам осјетио да ме неко повлачи из возила, то је био Шабан, који је почео са мном комуницирати, међутим, од удара га у том тренутку ништа нисам разумио јер сам био у шоку. Моја опрема је почела да гори, Шабан је рекао Пелемишу да нас покрива ватром док не уђемо у зграду. У згради ми је указана помоћ и упућен сам на одмор. Послије неколико сати одмора, слух ми се враћа и осјећам се добро. Како ноћ одмиче сукоби јењавају и ноћ протиче мирно.

3. мај 1992.

Приликом поласка колоне према Лукавици, наше возило је било на зачељу колоне. Колона се зауставља само двадесетак метара од тачке поласка. Убрзо чујемо и пјешадијску ватру. Били смо нападнути са свих страна.

У једном тренутку смо чули позиве на предају. Приликом отварања врата нашег транспортера, неко од муслимана је отворио ватру, гдје бива погођен један од војника. Касније сам сазнао да је то био војник Симић и да није преживио.

Напуштамо возило и обарају нас на асфалт. Ту смо разоружани и уз пријетње смрћу трпимо страшно батињање. Послије неког времена, нам наређују да се постројимо и кренемо према ФИС-у.

Пред ФИС-ом су нас дочекали Шибер, Дивијак и Кљујић. Ту нас постројавају и раздвајају на војнике, резервисте и старјешине. Ту су препознали Пелемиша и уз малтретирање га одводе у непознатом правцу. Покушао сам се пребацити у ону групу гдје су били редовни војници, али ме је један припадник Зелених беретки примјетио и уз псовање и ударање ме вратио.

По уласку у салу, двојица наоружаних лица у цивилу одводе мене и Савовића да дамо изјаву за Јутел. Пјешке смо дошли до станице Полиције, гдје смо затекли и Пелемиша. На глави сам примјетио да је Пелемиш изударан. Полицајац који је био у канцеларији је рекао да нас одведу на мени непознато мјесто. Одвезли су нас и смјестили у неку просторију гдје су дошли неки наоружани цивили. Вријеђали су нас и пријетили смрћу.

Ту су нам дали инструкције шта морамо рећи у изјави за медије. Нико са телевизије ту ноћ није дошао. Мени је један од тих цивила пришао са ножем и пријетио ми смрћу уз псовке. С неким пркосом сам му одговорио „Само кољи шта чекаш“. Послије одговора добио сам ударац у главу, гдје сам пао на под. Одатле смо враћени у ФИС.

По уласку у салу сам видио Вуковића како клечи, видно са повредама. Сједамо на паркет и добијамо наређење да се окренемо преме зиду и легнемо. Чујем, пошто је био близу, како Вуковића испитују уз физичко малтртирање и од њега траже да им каже ко су редовни војници, а ко резервисти. Послије неког времена, закључио сам да су се стражари смијенили и малтретирање је настављено. Посебно се истакло малтреирање старјешина, а поготово Мастиловића и Вуковића који су били из Фоче. Вуковића су тукли толико, да је један од крвника сломио кундак од пушке.

У току ноћи сам питао једног од стражара да идем у тоалет, на шта ми је одговорио „Ако изађеш бићеш заклан, пишај у гаће“. Пред зору ми је тај исти стражар пришао и упитао ме хоћу ли у WЦ. Објашњавао ми је да су „неки“ били горе и да онда није смио.

4. мај 1992.

Око 7 сати улази већа група наоружаних лица, која нам наређује да устанемо, а Вуковића и још неколико лица одводе у дно сале и наређују им да легну и набију главу на под. Послије неког времена нам доносе доручак и пуштају нас да запалимо цигарете. У том тренутку долазе и припадници Црвеног крста, гдје се хвале како са нама поступају хумано и како нам дају оброке и све остало редовно. Мени и Савовићу су пришли и пријетили како нас неће ставити на списак за размјену него нас убити. Ту је Савовића један од стражара ударио. Наређено нам је да се издвојимо из групе и да легнемо на под. Дјевојка из Црвеног крста је прошла мимо нас, гдје је ја зовем и говорим да нисмо на списку. Дали смо јој личне податке и остајемо ту док лица из ЦК није извршила попис.

Пошто су изашли, мене и Савовића по казни пребацују у групу код Вуковића, гдје нам је наређено да легнемо. Ту сам у једном тренутку случајно помакао главу, због чега ме је један од стражара ударио ногом у главу, и том приликом нанио повреду главе и осјетио сам да су ми избијена два зуба. Облила ме крв, а он ми је донио неку крпу да се обришем да не прљам паркет четничком крвљу.

Послије неког времена приликом обиласка, препозанао ме је један полицајац, који је одмах ме подигао и пружио ми помоћ. То је био Рамиз из специјалне јединице МУП-а, којем сам једном приликом помогао, а који ми то није заборавио. Одвео ме у тоалет, гдје сам се умио и мало освјежио. Задржао ме по повратку код себе и није дао да ме врате у групу гдје су ме малтретирали. Донио ми је цигарете које сам подјелио осталим заробљеницима. Такође донио ми је и ћевапе и кока-колу. Рекао ми је да се не бринем и да ће ме у не доласку аутобуса он лично вратити у касарну. Убрзо су ипак дошли аутобуси. Ја сам замолио Рамиза да извуче Савовића и Вуковића. Међутим, Савовић је дошао али Вуковић није.

Укрцали смо се у аутобусе и кренули пут Лукавице. Уз Вуковића у ФИС-у је остало неколико припадника ЈНА. Колона је без проблема стигла у касарну Слободан Принцип-Сељо. Ту нас је дочекао водник Топић са још пар припадника јединице. У касарни нам је указана помоћ.

„Ето то је то, то је права истина“, заврши Беки.

Ја сам неколико тренутака остао онако нијем. Хиљаде мисли ми је прошло кроз главу.

Прво што ми је пало на памет је то да је Беки стварно био борац, какав борац, борчина. Прошао је доста тога у рату, одликован „Медаљом заслуга за народ“. Сада је на бироу, незапослен. Отац троје дјеце, од чега двоје са потешкоћама у развоју. Држава и друштво му се нису одужили на прави начин, а колико је само тих мајских дана својим очима видио смрт!!!

Написано 2. 5.2019. године

Аутор: Драган Пјевић