Расоjа – село Гњатовића, налази се jугозападно од Ловинца, котар Грачац. Ово српско село, три пута jе било поприште усташког погрома. Први погром извршен је 11 и 12. jуна, да би усташе злочине поновиле 29. jула и 2. августа 1941. године.

У Ловинац jе 10. jуна 1941. године дошао Павелићев доглавник, злогласни Миле Будак из села Свети Рок, на састанак свих усташких присталица заказан за 11. jун. Говорећи о чистоћи хрватске нациjе и положаjу Срба у Хрватскоj, Будак jе изjавио:

- Што се Срба тиче, ниjе доста дрво посjећи, треба му и жиле ишчупати -

Када су у питању Срби из Расоjе и Рончевића, усташе су буквално поступиле по инструкциjи Миле Будака.

Договор jе кратко траjао.

У првом захвату, требало jе похватати и ликвидирати угледниjе људе. У село jе планирано упасти са свих прилазних путева, а на истакнутим мjестима поставити страже и осматрачнице. Главнина усташа треба да упадне у село и у првом моменту да се понаша “мирољубиво”, тражећи оружjе у кућама чиjе домаћине треба хапсити и дотjерати насред села без обзира на одзив на предаjу оружjа.

Ово су извршили врло лако будући да су злочинци били познаници са Гњатовићима па им у селу ниjе било ништа непознато.

Одмах по завршетку састанка у Св. Року, 11. jуна 1941. године око 15 сати, усташе су упале у село са свих страна. Група око Марка Балена Зуле настоjала jе да се истакне. Од Ловинца jе дошла већа група усташа на челу са заповjедником Стилиновићем и његовим замjеником Крешом Дрезгом. Поред њих био jе и месар Марко Ивезић коjи jе обављао функциjу повjереника у општинском поглаварству.

Настала jе паника у селу, али су усташе успjеле примирити народ убjеђуjући их да су дошли само да покупе оружjе од мjештана.

У сред села приведено jе 18 Срба. Усташе су пустили двоjицу људи, а осталих 16 повели према Ловинцу обjашњаваjући им да мораjу отићи дати “изjаве” и да им се ништа неће десити.

На пола пута према Ловинцу, код њиве Баришинке из колоне jе покушао побjећи Гњатовић Ђуре Дмитар Ћако коjи jе том приликом убиjен. Још двоjицу заробљених Срба усташе су пустили док су jош били на путу.

На улазу у Ловинац, онако свезане почели су их крвнички ударати и то се наставило и у подруму жандармериjске касарне гдjе су их убацили свезане и претучене.

Иза поноћи су их претучене одвезали и побацали на запрежна кола. Усташе су посjедале преко жртава и кренули према жељезничкоj станици, а одатле скренули према Радучу.

Када су стигли до капеле “Јовића Кадина” у Радучу, кола су одjедном скренула под Градину и зауставила се у потоку.

Дане Гњатовић jе у том моменту успио искочити из кола и побjећи са стриjељања. Док су jош били у колима, Јово Гњатовић се обратио возачу рекавши му да има код куће пара коjе ниjе раниjе приjавио усташама. Крешо Дрезго га jе скинуо са кола и одвео у непознатом правцу. Пронашли су га два дана касниjе мртвог и сахранили.

Остале Гњатовиће усташе су поубиjале на лицу мjеста под Градином, а тиjела jеданаест убиjених сахранили су Радучани истог дана. Тиjела су била унакажена толико да се нису могла препознати. У та два дана, 11. и 12. jуна 1941. године, звjерски jе убиjено укупно 13 Гњатовића.