Стара православна црква у Сарајеву је само срце приче средњовјековља и за њу су Срби у Сарајеву и данас везани као што су били одвајкада, од када она постоји, а Сарајево је српски град, како је написао и нобеловац Гинтер Грас, рекао је Срни професор Филолошког факултета у Бањалуци и Источном Сарајеву Ранко Поповић.

- Данас је, нажалост, Срба у историјском Сарајеву мало, али су сви као пупчаном врпцом везани за Стару православну цркву, која данас слави Дан Свете Текле - истакао је Поповић, који ће данас посјетити ову светињу и о њој говорити учесницима трећег научног скупа "Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума - проучавање Чајничког јеванђеља" са међународним учешћем у Источном Сарајеву у организацији Митрополије дабробосанске и Академије наука и умјетности Републике Српске.

Он је нагласио да није ни постојала свијест о томе колико је Сарајево српски град.

- Нисмо ми ни били свјесни колико је Сарајево српски град. Памтим вријеме када ме је изненадио велики писац, тамо негдје осамдесетих година појавио се мање познати роман њемачког нобеловца Гинтера Граса који се зове `Из главе рођени`. Морам признати да сам се потресао из темеља када сам код њемачког писца нашао на некој страници да је пожар Првог свјетског рата потпаљен у српском граду Сарајеву - истакао је Поповић.

Он је додао да се превод романа појавио у загребачком издању, али да се тачно тако помиње.

- На тој истој страници још једном Грас користи синтагму `српско Сарајево - српски град Сарајево`. Касније сам вратио себе у то вријеме, покушао да провјерим да ли сам тад мислио као млад човјек и да ли сам имао свијест о томе да је то српски град. Мислим да нисам, као што многи који су живјели у Сарајеву нису. А зашто? Зато што су у међувремену замагљени ти стари коријени српског Сарајева - истакао је Поповић.

Према његовим ријечима, готово да нема ниједног села које данас постоји у широј околини Сарајева, а да није везано са Старом православном црквом.

- Готово да нема ниједног села које данас постоји у широј околини Сарајева, које омеђују наше планине, а да се не помиње и у неким старим турским тефтерима или старијим списима који сежу до времена господара Павловића и из времена када је то била стара жупа Врхбосна, а да није везано са Старом православном црквом. Занимљиво је да нема других потврда осим постојања Старе светоархангелске цркве у Сарајеву, да нема других богомоља. Сви су ти Срби и у Сарајеву, и у околини били упућени на њу и то је била једина богомоља до времена изградње нове - Саборне цркве у Сарајеву, то је већ 1872. година, а довршена је 1874 - рекао је Поповић.

Он је додао да је послије додата Преображењска црква која је, како је навео, била његова парохијска црква док је живио у Сарајеву, и да их више није било.

Поповић је нагласио да је црква у Источном Сарајеву за дозволу чекала вријеме када је овај дио постао Српско Сарајево и истакао да је никао нови град и да у том опстајању има неког чуда.

Трећи научни скуп "Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума - проучавање Чајничког јеванђеља" са међународним учешћем, који организују Митрополија дабробосанска и Академија наука и умјетности Републике Српске трајаће до сутра.

У Научном одбору су академици Бранко Летић, Анатолиј Аркадјевич Турилов, Јасмина Грковић Мејџор, професори Јанис Тарнанидис, Владислав Топаловић, Јелица Стојановић, Виктор Савић и Зорица Никитовић.