1. Нехру-Ганди је породица која је обликовала модерну Индију и не треба их мијешати са Махатмом Гандијем с којим нису у сродству, иако имају исто презиме и борили су се за независност Индије као и он.

Џавахарлар Нехру био је борац против британске окупације Индије и спроводио је бројне акције које су доводиле до грађанске непослушности због чега је завршио иза решетака. Након што је пуштен 1945. године, играо је важну улогу у преговорима за независност Индије и Пакистана. Године 1947. постављен је за премијера Индије и ту функцију обављао је до смрти, 1964. Његова ћерка Индира Ганди провела је годину дана у затвору због борбе против британске окупације. Била је премијер Индије између 1966. и 1977. и поново од 1980. до 1984. владајући као диктатор. Дана 31. октобра 1984. Индиру је убио њен лични тјелохранитељ за ког се испоставило да је један од сикијских завјереника. Сличну судбину доживио је и њен син Раџив Ганди који је убијен током предсједничких избора 1991. године кад се једна дјевојчица опасала и разнијела бомбом у савезној држави Тамил Наду. Ово је учињено да би се спријечила намјера да индијска војска поново уђе у Шри Ланку. Политичке амбиције ове породице нису угасила ни два атентата, па је тако Раџивов син Рахул Ганди ушао у политику 2004. године.

2. Династија Плантагенет

Династија Плантагенет која је изњедрила 15 енглеских владара, потиче од анжујских грофова Француске. Вјерује се да њихово породично име потиче од латинске ријечи "planta genista" што је назив за сирак, зато што је отац родоначелника династије, Жофруа В, често носио гранчицу сирка на својој капи.

За вријеме владавине ове династије, Енглеска је процвјетала. Управо они су представили готски стил који је инспирисао једну од највелелепнијих грађевина тог времена, Вестминстерску опатију, усвојили су законе који су обликовали Енглеску, а за вријеме њихове владавине настала је и контроверзна повеља Магна карта. Чак и Парламент Енглеске има своје коријене у владавини Плантагенета, као и престижни универзитети Оксфорд и Кембриџ. Владавина династије Плантагенет завршила се 1485. смрћу Ричарда III ког је у бици потукао Хенри Тјудор, након чега је на чело земље довео своју породицу.

3. Јулијевци-Клаудијевци

Двије моћне породице Старог Рима спојиле су се у још већу династију која ће писати историју царства. Династија Јулијевци-Клаудијевци односи се на пет највећих римских царева који су владали између 14. прије нове ере и 68. године и били су повезани браковима или усвојењем: Август, Тиберије, Калигула, Клаудије и Нерон.

Све је почело са Октавијаном Августом, првим римским царем којег је посмртно усвојио  ујак Гаја Јулија Цезара након Цезарове смрти. Он је био револуционарни диктатор и државник са визијом који је поставио темеље за романизацију Западне Европе.

Свих пет царева пратило је сличан образац. На власт су дошли кроз породичне везе, Царству су додали нове територије, покренули огромне грађевинске пројекте, народ их је волио, али су их њихови сенатори одбацили. Калигула је остао упамћен као деспотски владар који је свог коња Инцитата именовао за конзула и убио га је члан преторијанске гарде. Клаудије је напао Британију и Мауританију и припојио их Царству. Вјерује се да га је отровала његова четврта жена Агрипина како би њен син Нерон што прије дошао на власт. Јулијевско-клаудијевска династија се угасила Нероновим самоубиством 68. године.

Фото: Egisto Sani

4. Династија Птоломеја

Оснивач династије Птоломеја био је Птоломеј, један од војсковођа Александра Великог. Након Александрове смрти 323. године п.н.е, сваки од његових генерала постао је намјесник неког региона велике империје. Птоломеј је добио Египат и 305. п.н.е. самопрогласио се за краља Птоломеја првог. Египћани су га прихватили као насљедника фараона и његова династија је владала Египтом три наредна вијека.

Птоломеј први освојио је нове територије, међу којима су Кипар, Палестина и многа грчка острва. Током његове владавине изграђена је чувена Алексадријска библиотека која је Александрију претворила у центар науке и умјетности, а Египат у политичку и економску престоницу древног свијета. За вријеме владавине династије Птоломеја, земља је задобила бројне ожиљке ратујући са династијом Селеукида чији је оснивач један од војсковођа Алексадра Великог.

Најзвучније име династије Птоломеја је Клеопатра VII која је изазвала сукоб између Рима и Египта. Побунила се против свог брата и супруга Птоломеја XII и свргнула га уз помоћ Јулија Цезара. Август је 31. године поразио Клеопатру и Марка Антонија бацивши Птоломејиде на кољена, а Египат под римску власт. Клеопатриним самоубиством престаје да постоји династија која је три вијека управљала судбином целог Медитерана.

5. Династија Минг

Након успјешног уклањања монголске династије Јуан са чела кинеске империје, први цар династије Минг дошао је на престо 1368. године. Џу Јуен Џанг, чије је царско име било Хунг-ву, убрзо је постао окрутан и моћан владар који је водио своју војску у инвазију на Монголију, а до своје смрти 1398. имао је већи дио централне Кине у својим рукама и приморавао је Кореју да плаћа данак.

За вријеме владавине династије Минг, Кина је достигла материјални просперитет и социјалну сигурност. Број становника нарастао је до невјероватних 200 милиона, са војском која је бројала преко милион војника. Цареви из династије Минг покренули су амбициозне пројекте: обезбиједили су моћну флоту којом је истраживач и поморац Џенг Хе пловио до Африке, затим обнова Великог канала и учвршћивање Кинеског зида. У 15. вијеку главни град постао је Пекинг.

6. Хабзбурзи

Хабзбурзи су једна од најпознатијих владарских кућа Европе чије име потиче од швајцарског дворца Habichtsburg (Јастребов дворац), који је био сједиште породице у 12. и 13. вијеку. Кренувши из југоисточне Њемачке, Хабзбурзи су свој утицај проширили и на источне крајеве Светог римског царства. Након само двије-три генерације, успјели су да досегну царско постоље које ће, уз краће прекиде, држати вијековима.

Династија која је имала доминантну улогу у Европи од 15. до 20. вијека, подарила је краљеве Енглеској, Шпанији и Португалији. Хабзбурзи су врхунац моћи достигли у 16. вијеку, да би њихова популарност послије Тридесетогодишњег рата значајно опала. Након абдикације шпанског краља Карла V, династија се подијелила на шпанске Хабзбурговце и аустријске Хабзбурговце. Шпански Хабзбурговци изумрли су 1700. године смрћу Карлоса II који је био физички неспособан и ментално ретардиран због бројних инцеста у његовој породици. Насљедница посљедњег аустријског Хабзбурга, Марија Терезија, удала се за лоренског војводу Франца Стефана, па су њихови потомци наставили хабзбуршку традицију под династичким именом Хабзбург-Лорен.

Посљедњи монарх династије Хабзбург, Карл I од Аустрије, владао је до 1918, кад је Аустрија постала република. Данашњи главни представник ове породице је Карл фон Хабзбург, син Отоа и унук Карла првог.

7. Династија Медичи

Озлоглашени и гламурозни, историја породице Медичи је прича о зависти, интригама, успењу до највиших врхова власти и моралном пропадању. Медичијеви су владали Фиренцом, чиме су је довели до највиших врхова економског, политичког и уметничког напретка. Почели су као банкари средње класе и обогатили се тргујући текстилом. Захваљујући својим везама у политичком свијету Фиренце, направили су модеран банкарски систем који ће ускоро почети да доминира свијетом. Склапали су уговоре са самим Ватиканом и осигурали континуирани успон на позицију најмоћниије и најутицајније породице у Фиренци од 13. до 17. вијека. Банка Медичи постала је најмоћнија институција те врсте у Европи.

Породица Медичи била је покровитељ умјетности, дижући италијанску умјетност и књижевност на виши ниво, а Фиренца је процвјетала под њиховом влашћу. Лоренцо Величанствени спонзорисао је бројна ремек дјела и био је Микеланђелов први покровитељ. Медичијеви су изњедрили три римске папе: Лава X, Клемента VII и Лава XI, као и бројне чланове британских и француских краљевских кућа, међу којима је краљица која ће промијенити судбину Француске. Катарина Медичи, краљица Француске од 1547. до 1559. подржавала је римокатолике у борби против хугенота, припадника Протестантске реформистичке цркве Француске и била је у савезу са католичком фракцијом грофа од Гиза који је одговоран за покољ хугенота 1572. године, познат као Вартоломејска ноћ.

8. Клан Џингис-кана

Џингис-кан, чије је право име било Темуџин, био је оснивач и велики кан Монголског царства. Сматра се за једног од највећих владара и освајача у историји, направивши највеће копнено царство на свијету које се простирало од Жутог мора до Каспијског језера. Велики кан умро је 1227. године и сахрањен је на тајном мјесту.

9. Династија Капета

Иго Капет

Династију Капета основао је Иго Капет који је био краљ Француске од 987. до 996. године. Иго је био слаб владар и династија је отпочела територијалну експанзију тек за вријеме Луја VI Дебелог. Међутим Филип II је први који заслужује титулу првог великог краља династије Капет јер је успио да поврати француске територије које су пале у руке британаца. Шарл IV Лепи био је посљедњи мушки потомак династије Капет и престо је 1328. припао породици Валоа, насљедницима Капета по споредној линији.

До високог средњег вијека, породица Капет већ је била највећа краљевска породица у Европи. Династија је дала 38 француских краљева, 9 португалских краљева, 11 краљева и краљица Напуља, 12 краљева Наваре, 10 краљева и краљица Шпаније, као и небројено много принчева, војвода и грофова који су доминирали западноевропским аристократским породицама од Енглеске до Напуља и од Холандије до Пољске. Династија Капет заслужна је и за многе француске законе и институције које су поживјеле све до Француске револуције. Такође, они ће остати упамћени као једна од најинцестуознијих династија у историји јер су бракове често морали да склапају рођена браћа и сестре како би осигурали своју позицију. Данашњи потомци ове династије су краљ Хуан Карлос од Шпаније, краљ Алберт II од Белгије и велики војвода Хенри од Луксембурга.

10. Ротшилди

Мајер Амшел Ротшилд (1744-1812) био је зајмодавац из Франкфурта чија је стратегија за успјех довела његову породицу до највишег врхова финансијске и економске моћи. Његов главни циљ био је контрола и раст породичног бизниса због чега је донио одређена правила која је пренио на будуће генерације: само мушкарци могу да воде посао, најстарији син најстаријег сина је глава породице и потомцима се савјетује да склопе брак са припадницима фамилије како се новац не би расипао.

Његов син Нејтан Мајер Ротшилд преселио је породични посао у Лондон и доживио велики успјех кад је 1814. године почео да издаје обвезнице за државне кредите што је искористио да прошири свој посао. Породица је финансијски помагала британску и Наполеонову војску у Наполеоновим ратовима. Године 1815. помагали су британске колонијалне ратове, а 1818. су одобрили кредит пруској влади. До 1820. Ротшилди су били толико моћни да су били у могућности да помогну Банци Енглеске како би избјегла финансијску кризу.

Упркос својим скромним почецима, ова јеврејско-њемачка породица је ускоро водила послове широм свијета и чак је добила племићке титуле од британске и аустријске владе. Средином 19. вијека, Ротшилди су достигли врхунац свог пословања након отварања банака у већини европских земаља, остваривања утицаја у Аустрији, Швајцарској, Француској и Њемачкој и изградње првих европских пруга. Године 1875, Нејтанов син Лионел позајмио је четири милиона фунти британској влади како би купила акције за Суецки канал. До тада, породица Ротшилд је већ посједовала највеће богатство на свијету.