Изгубљен у гомили, ушушкан без дневног свијетла у „утроби“ аустријског брода који је саобраћао на линији Марсељ - Буенос Aирес, Видоје Самарџић херцеговачки сељак са Блаца, берковићки срез, није нарочито размишљао о томе шта га чека кад се искрца са брода. Пут бродом, јер свога новца није имао, платио му је стриц Алекса, мостарски трговац и кнез Бјелушина.

Можда је Видоје, док је путовао, помишљао : „Шта буде толиким људима на бродицу, нека буде и њему. Па у реду“.

Размишљао је о оној чувеној херцеговачкој „још једној киши“ и о тегобном животу.

Размишљао је да заради новац како би купио нешто земље и шуме, да се породица прехрани...

Размишљао је о свему, само не о оном што га чека кад се искрца „у Арђентину“.

Тек понекад, за један тренутак, осјетио би се сам и тешка леденица страха ожегла би га по грудима и мисао „А можда никад више кућу виђети нећу“.

А видио је Видоје Самарџић не само родну кућу, него много, много тога у свом животу.

Видио, доживио, проживио... па и унуцима испричао.

- Нико за њега није имао ружну ријеч. Сви су га поштовали и уважавали. Па чак и онда кад је говорио, а то је било пред Други свјетски рат, да се 'у Арђентини човјек са биком бори'. Причао би им ђед Видоје тада да 'Индијанци машу са црвеном марамом испред бика па се он помами и залети пут њих'. Нико му тада није вјеровао, али када су на првим телевизорима, негдје шездесет и неке, видјели прву кориду, 'невјерне Томе' су говориле: Био је Видоје, Бога ми, у праву - прича Видојев унук Миленко Самарџић, који и дан данас чува успомену на ђеда.

Фото: radiotrebinje.com

Живот у Аргентини је натјерао Видоја да, како кажу приче, готово одмах приступи чуварима стоке - гаучосима, и тамо, у „два мандата“ проведе укупно 16 година.

- Причао ми је ђед о томе понешто, а ја сам касније готово све запамтио а нешто се мало и интересовао. Европски трговци су обезбјеђивали профитабилан посао кријумчарења коже и лоја у пограничним регијама око Буенос Аиреса а гаучоси су се појавили да лове велика крда одбјеглих коња и говеда која су слободно лутала на пространим пампасима. Оружје гаучоса су били ласо, нож и болеадорас, направа направљена од кожних ужади и три жељезне кугле или камења, која се бацала под ноге животиње да би је уплела и зауставила. Гаучоси су се углавном хранили месом а живот им је био баш тежак. Носили су чирипу, нешто као појас, вунени пончо и дугачке, набране панталоне - бомбаче, скупљене на чланцима и покривале врхове високих кожних чизама. Ђед Видоје ми је причао да су, док би гонили та говеда, живјели у малим колибама од блата покривеним простиркама од траве и спавали на хрпама коже. Газда му је био неки Италијан, који га је добро пазио - каже за Радио Требиње Миленко Самарџић.

Видоје је у Аргентини провео шеснаест година, први пут шест а други пут десет година.

Kад се први пут вратио, тада се и оженио. Власти Kраљевине Југославије нису дозволиле да са њим други пут оде трудна супруга Ђурђа, која је требала да роди прво дијете. Kада се вратио на Берковиће, након друге „одисеје“, први пут је, након десет година, видио своје дијете.

- Kад је дошао близу куће, видио је у њиви свог оца и мушко дијете поред њега. Дјечак је, као и ђед мотао шкију и пушио. Био је то његов син Милан кога је први пут видио. Ту је одлучио да се неће више враћати на простране аргентинске пампасе. Са каријером 'гаучоса' било је готово - прича нам Миленко.

Донио је, каже Миленко, ђед Видоје из Аргентине, када је други пут долазио и пар револвера.

- Бог ће га знати како је он то прошверцовао и донио. Били су револвери дуго у кући. Једном пред рат, како су ми причали, ђед се са друштвом, 'веселији него иначе', у ситне сате кући враћао. Запуцао је из револвера у ваздух а сеоска стража му их одузела. Kасније је мој отац пронашао остатке револвера готово у потпуности изгорјеле. Чини ми се да их ђед Видоје никада није прежалио – прича Миленко.

Није дуго времена од његовог другог повратка прошло, настадоше тешки дани. Други свјетски рат и дани пуни стрепње, злослутних ишчекивања и рђавих времена. Биле су то године када су многи пожељели да су им куће негдје далеко у планини изгубљене и скрите, без стаза и богаза, Богу за леђима, обрасла гором до неба. Сваки друм, па и онај најмањи, као што је вијугава џада према Стоцу, постао је проклетство, невоља и 'злопут'. Од зоре до мркла мрака, само је сотона, мрка и закрвављених очију, могла доћи.

Било да су то Францетићеве усташе или италијански војници.

На исто се народу сводило.

Видоја је у шуми, гдје је био у дрвима, затекла хука и бука из села. У селу су Италијани чуда чинили. Тридесетак војника до „зуба наоружаних“ а испред њих је ишао један и носио, по злу чувени „ланчифијаме“, бацач пламена и палио кровове ниских кућа.

Пљачкали су све што је било у сиромашним домовима.

Није се, како је причао, ни спустио у село, а двојица су га ухапсила и привела командиру.

- Испред мене је стајао један млађани официр. По чину сам препознавао да је 'капитано'. У очима сам му видио и бијес и страх. Али ја сам те очи познавао -причао је касније Видоје Самарџић.

Његов унук даље наставља причу.

- Ђед је у Аргентини јако добро научио италијански језик. Схватио је ко стоји испред њега. Замолио га је да не пале куће јер је то гријех према сиротињи.

Италијан га је знатижељно погледао, вјероватно и сам себе запиткујући како неко под Kубашем, за кога нико у Италији не зна, говори течно његов матерњи језик.

Миленко прича, како је, по његовом сјећању, а по ђедовом причању, разговор изгледао.

„Kако ви тако добро познајете италијански језик?“, упитао је италијански „капитано“.

„Научио сам га у Аргентини. А не само то него да је тебе упитам. Да ли ти се отац зове тако и тако? Да ли ти се мајка тако зове? Имаш ли сестру млађу која је хрома у једну ногу?“, одговорио му је Видоје Самарџић.

„Kапитано“ је нагло поблиједио у лицу.

Пред Видојем је стајао дјечак, онај малени црнпурасти Италијан кога је он у Италији учио да јаше, да веже конопе, да витла ласом, да прави болеадора... Био је то син италијанског газде код кога је Видоје радио. Пред очима му је избила слика како по дјечака долази стриц са Сицилије, одводи га на брод у Италију. И како одлази из родитељског крила у домовину да се школује. Да човјек постане.

А сада пали скромне дрвене куће под Kубашем поред пута Столац -Берковићи.

„Kапитано“ је клекнуо на кољена пред Видојем и почео да плаче. Од дана када се попео на брод у Буенос Аиресу, никада више није видио родитеље и сестру. Схватио је да је херцеговачки сељак пред њим, онај гаучос који му је дуго махао на опроштају на очевом ранчу. Херцеговачки сељак који је стајао пред њим је био његова спона са нагло прекинутим дјетињством. Био је његова копча са безбрижним и веселим животом. Наредио је војницима да прекину са акцијом и понудио Видоју да узме шта год хоће.

- Нећу и не желим ништа. Kапитано, велики је гријех рухо ђевојачко украсти. А овдје су се двије за сватова спремале. Немојте то радити - рекао је Видоје „капитану“.

Италијанска војска је убрзо напустила село и рухо оставила нетакнуто а ђед Видоје је касније причао да су се у војничком распореду запутили цестом према Стоцу.

Прође од тада много времена.

Многи су се облаци сударили на оној међи која изнад Блаца невидиљивом нити спаја Kубаш и Трусину.

А још више воде је Брегавом протекло. Минули су овим крајевима још понеки ратови.

„Гаучоси“ се све чешће спомињу када се жели говорити о спортистима из Аргентине. О господарима пампаса, кротитељима дивљих коња и људи, који су, кажу многи, најљепше пјевали о слободи и љубави, мало ко прича. Ми смо са овом причом, надамо се, макар мало скинули вео који је скривао узбудљиву и богату причу посљедњег херцеговачког гаучоса, који почива на маленом гробљу изнад пута који кроз Блаце пролази.