На Богојављење 19. јануара 1993. Главни штаб Војске Републике Српске доноси одлуку о формирању Прве гардијске моторизоване бригаде кроз коју ће проћи око 7.100 гардиста, а њих преко 200, већином старости између 18 и 20 година, положити животе у темеље Републике. О херојским подвизима ових људи који су прошли ратишта око Горажда и Жепе, учествовали у акцијама „Церска 93“, „Лукавац 93“, оловском, бихаћком ратишту, те борбама на Трескавици, Бјелашници, Гламочу и Невесињу, ћутало се 25 година.

Филм „Синови Српске“ редитеља Миодрага Зарковића, важно је сведочанство о једном времену и једном народу чија борба је непрекинута историјска нит, а свака генерација, речима аутора, позвана да дâ свој удео.

Фото: sputnikportal.rs

Ко су били синови Српске?

Ко су били синови Српске, зашто се о њима толико ћутало, те какав је осећај када посљедњи метак чуваш за себе, за "Спутњик" је говорила гардисткиња Сњежана Којадиновић.

Када је кренуо тај несрећни рат, сви Срби су бјежали на нашу страну и у кући моје баке 1992. формирана је локална команда јединице. Крајем исте године ослобађамо Јајце, а већина здравствених радника бива пребачена на рад у болницу. Као болничарка са борцима сам на првој линији од пробијања Коридора и тзв. орашког до касније травничког ратишта. Сусрећем са са тешким рањеницима, виђам људе без главе, ногу, обливене крвљу, запаљене и никада не постављам питање да ли могу — знам да ми је то дужност, прича Сњежана и додаје да је тешко описив осећај знати да је један метак увијек онај твој, онај који чуваш у случају засједе, спреман да радије пуцаш у себе него да допаднеш у непријатељске руке.

Жена у строју

Од 1992. до потписивања Дејтонског мировног споразума Сњежана је на првој линији борбе. У Гарду Војске Републике Српске се добровољно пријавила са искуством болничарке и борца који је прошао јајачко, орашко и травничко ратиште.

- У Пјеновац код Хан Пијеска стигла сам у једном од десетина аутобуса. Испред строја је покојни пуковник Шаренац, а ми иступамо и представљамо се именом. Чим су чули женски глас, одмах су ме извукли из строја и закључали у једну просторију са намјером да ме врате првим аутобусом. Када сам објаснила да долазим као формиран борац са пушком и торбом за прву помоћ, одлучују да ме задрже.

Сњежана постаје прва гардисткиња, учесник у свим борбама од Сребренице, Жепе, Горажда прве етапе, Горажда друге етапе, бихаћког и оловског ратишта. Прва акција у Гарди јој је била испомоћ у одбрани Црне Ријеке.

- Често ме је командант пуковник Лазић изводио пред строј да на тај начин охрабри борце. Ти моменти су ми били тешки, али знала сам да тако мора. Гинули су најхрабрији синови.

Ако стигнеш до доктора Лазића — преживјећеш

На Нишићкој висоравни свакодневно среће доктора Миодрага Лазића.

- Сарајевско ратиште, село Равне. У Блажују доктор Лазић формира болницу Жица и ми санитетом сваки дан пребацујемо наше рањенике. Он је спасио највећи број гардиста. Важило је правило, ако стигнеш до доктора Лазића, преживјећеш. Никада нећу заборавити како са повређеном ногом подигнутом на дрвену столицу оперише рањенике, и наше и њихове.

Фото: sputnikportal.rs

„Хоће ли ми остати нога? Хоће, брате, како неће“

Као болничарка познаје читаву линију фронта. У пратњи два војника, са преклопном пушком у руци, извлачи рањенике из борбе, а пуца, каже, када мора.

- Пуцала сам само у критичним моментима. Сјећам се, на Горажду, око мене све ’гори‘ од бомби и метака. У тим тренуцима сам голим рукама копала земљу у покушају да сакријем главу. Док сам лежала иза стабла, гледам као на успореном филму како се бомба котрља ка мени и помишљам да је то крај. Није експлодирала. Осјетим олакшање, а затим чујем како Мирослав, спортиста, учесник у Олимпијским играма и пушкомитраљезац виче да се помјерим и већ у сљедећем тренутку видим како из његове ноге шикља крв. Довикује, пита, да ли ће му остати нога. Послије пружене прве помоћи кажем: Хоће, брате, како неће! Тешка повреда крвног суда. Касније, из Зворника добијамо извјештај: Мирослав Грбић, наступила гангрена, остао је без ноге. Шок за све саборце. Још већи када смо чули да се враћа на ратиште.“

Са обезбјеђењем Ратка Младића

Радост, она краткотрајна, наступала би послије борбе, са сазнањем да су преживјели, али и када су са пјесмом кретали у нову борбу. Какви су то дивови били, присјећа се Сњежана, пјевали су и умирали, а да ниједног тренутка нису клонули духом.

- Послије Петровдана 1993. године и ослобађања Трнова команда ме је распоредила да будем са обезбјеђењем генерала Ратка Младића, који је ишао испред својих војника према Проскоку.

Били су, каже, задивљени његовом храброшћу у истој мјери у којој ће касније остати поражени чињеницом да му се суди у Хагу само зато што је био на челу војске и одбране српског народа од сигурне смрти.

Спремни на смрт

Теже од борби Сњежани је падало враћање мртвих бораца њиховим породицама.

- Често сам ишла у пратњи и то су ми послије сазнања да је неко погинуо били најтежи моменти. Када су бомбардовали Касиндол, санитетом су довезена двојица гардиста не старија од 19 година, погинула у засједи, у којој је учествовао, касније ће се успоставити, и Кфор.

Та младост је, каже Сњежана, била спремна на смрт.

Фото: sputnikportal.rs

Ни глас да пусти

У рововима, на првој линији Бјелашнице и Трескавице, проводили су по више мјесеци, често гладни и жедни. Љети окружени сметовима снијега, ноћи сурово хладне. Насупрот њих стајао је вишеструко јачи непријатељ.

- Један од њих, младић од двадесетак година, довезен је санитетом. Каже, четири мјесеца није скидао чизме. Доносим лавор топле воде и гледам како у њега испадају врхови промрзлих прстију, а он ни вапај, ни глас да пусти. Цијелу ноћ сам му превијала ране, срећна када сам сутрадан чула да је примљен у болницу у Фочи и да је гангрена спријечена у посљедњем моменту.

На Дану Републике Српске

Свједочење Сњежане Којадиновић која је са 20 година ступила у Гарду ВРС, свједочанство је о херојској борби једног народа, који је био одлучан да не репризира историјско искуство из Другог свјетског рата. На тој идеји, тврди, настала је Република Српска.

Пише: Наташа Јовановић