Данас је почела још једна предизборна кампања и баш истог дана завршена је тужна животна прича послијератног епизодисте, готово статисте – Миодрага Јахуре. У рат одлази са непуних 18 година, тачније са седамнаест и по година добровољно ступа у Бобанску чету у којој ће се задржати све до краја ратних дејстава.

Ни 25 година након рата Јахура није имао стално запослење. Руку на срце, јула текуће године добија посао стражара у ЈП ”Радник”. Подразумијева се, на минималцу. Прије тога, одрадио је уговор у трајању од два мјесеца као домар у Градској управи, 2016. године.

Након истека двомјесечног уговора исти није продужен… Како је Миодраг рекао за наш магазин непосредно пред добијање посла у ЈП ”Радник”, та два мјесеца 2016. године примио је двије плате од по 600 КМ, а у актуелни градоначелник ургирао је за радно мјесто у ЈП ”Радник” гдје му је, како нам је тада рекао, плата требала бити 520 КМ.

Не рачунајући мизерне борачке додатке, Јахура је као активни учесник рата, човјек, тачније младић, који је одлучио ”складиштити” своју младост је након рата као домар/чувар/складиштар успио зарадити 1200 КМ 2016. године и по свему судећи свега три минималне плате као чувар/складиштар у ЈП ”Радник”.

Посао у ЈП ”Радник” очито је дошао не касно, већ прекасно. Психички израњаван, девастиран, слуђен многобројним обећањима, сведен на ходајућег леша, његов пуцањ у главу данас је симнболично означио још једну кампању – још једну трку за шаку гласова…

Тешко се отети утиску да Миодраг данас није убио себе већ сва она лажна обећања, понижења, девастирану младост и обезврјеђен живот, не само сопствени већ живот бројних који попут Јахуре ходе попут лешева, убијене душе, наде и вјере за бољим сутра…

Ово није само прича о Миодрагу Јахури, нити је прича само о демобилисаним борцима, ово је прича о обесправљеним, запостављеним, угаженим појединцима у послијератној Босни и Hерцеговини.

Данас је један пуцањ злокобно означио почетак још једне предизборне кампање. Тај пуцањ је најмање убио онога који је одавно убијен, сведен на број, статистичку грешку, демобилисан не само из рата већ и из живота…

Један штрајк глађу му је ”омогућио” двије плате те 2016. године. На те двије плате је све и остало. У јуну текуће године пријетио је новим штрајком глађу након још једног празног обећања да ће бити запослен. Живјевши од скромних пензија болесног оца и мајке, крајем јуна добија чврсто обећање да ће му се наћи адекватан посао.

”Не знам шта да радим уколико се и ово испостави лажним обећањем. Ни штрајк глађу, да се разумијемо није рјешење, ја кући водим рачуна о тешко болесној, непокретној мајци и оцу, када бих ја био на улици дан и ноћ, врло је могуће да би мајка умрла већ послије неколико дана. Не знам, ниједна власт није имала милости према мени. Тешко је, све се мора издржати.” – рекао је тада Јахура за интернет магазин ”Моја Херцеговина”.

Непосредно након тога, Миодрагова мајка умире. Миодраг бива запослен као стражар/чувар у ЈП ”Радник”. Адекватан посао за демобилисаног борца је, то се ваљда подразумијева, онај посао који је плаћен минималцем. И тај минималац је касно стигао, прекасно…

Свега три минималца су прошла, а Миодраг психички израњаван, тешко депресиван подиже руку на себе, али не само на себе.

Данас је он најмање упуцао себе, јер ту и није имао убити ништа што већ није безброј пута убијено у протеклих 25 година, убио је он сва она лажна обећања, све постратне трауме, кошмаре, осакаћену младост и систем који као на траци производи ходајуће лешеве…

Систем је додуше најмање ранио јер живјеће овај систем и са једним Јахуром мање, живјеће и окренути се неће… Ако је у рату био протагониста, као што су многи млади замијенили ”филмски сет” па умјесто у Лукасовим ”Америчким графитима” или неком другом тинејџерском филму нашли се у Кополиној ”Апокалипси данас”, послије рата је постао класични епизодиста, готово статиста.

Има Копола још један филм индикативног наслова за ову причу, филм ”Аутсајдери”. Протагонисти су постали аутсајдери и обратно. Мада, размисливши мало боље, и са пушком у рукама сва та дивно угашена младост је и тада била аутсајдер, протагонисти су ипак били негдје друго. Упуцао је вјероватно Миодраг данас и седамнаестогодишњег себе, проклињући данашњег себе и све и свакога око себе.

Данас ако некоме и падне на памет да ламентира над судбином Миодрага Јахуре никако не би смио да тражи кривца, јер кривци су сви, тачније све власти од рата па до данас. И не треба нико од свих тих који су уживали бар у парчету колача да траже ко се више а ко мање огријешио о њега.

Криви су они који га до 2016. нису запослили, они који су га 2016. запослили на два мјесеца и они који су га прекасно запослили 2020. године. Требињске читуље уназад годину дана готово без изузетка завршавају са ”Молимо вас да нас поштедите накнадних долазака на жалост”. Тако завршава и читуља Миодрага Јахуре и ако је овај ”модерни” завршетак читуље до сада тражио свој смисао данас га ја напокон нашао…

Поштедите породицу Миодрага Јахуре накнадног учествовања у жалости јер некоме попут Јахуре жалост је давно почела, још крајем 1995. године. Зато, пустите да његов посљедњи пуцањ одзвони још једном, па макар и за почетак још једне предизборне кампање илити шпагети вестерна Серђа Леонеа, са једином разликом у валути…

Хоће ли Миодраг почивати и даље у немиру или ће бар упуцан од живота, од неправде, од лажи, најмање од себе самога, ипак пронаћи бар дјелић мира?!

Игор Сврдлин