Било је прохладно јесење поподне 20. новембра 1939. године. Тачно у 14.35 часова на први перон жељезничке станице источном пругом је у облаку шиштаве паре улазио брзи воз из Београда. Закачен на врата првог вагона, кондуктер је дунуо у пиштаљку и уз шкрипу кочница узвикнуо "Сарајевооо".

Из воза покуља шарена гомила путника ка онима који су их дочекивали махањем. Из прве класе изађе нешто елегантне господе и дама под шеширима, затим педесетак људи, обичног градског свијета, док су они у сељачкој ношњи Србије, Подриња и Романије позади воза из треће класе износили џакове, качице и торбе са производима села, чиме ће сутра трговати на "Маркалама".

Док је та жива ријека већ одмицала низ перон, из воза неким несигурним клецавим кораком изађе и посљедњи путник, човјек средњих година, испијеног лица, под брадом од  пет-шест дана. Његов паћенички изглед појачавала је од старе војне униформе прекројена похабана одјећа, која је недовољно личила на грађанско одијело. Човјек се у чуду обазирао, једва познајући гдје се налази. Од када је у прољеће 1913. у возу пуном регрута одавде кренуо на одслужење кадровског рока у војсци бечкога цара прошло је много љета. Тада ту није било ових великих зграда, а посебну пажњу му привуче тек саграђена православна црква. Дрхтавом руком се прекрсти и прошапта име Божије и сутрашњег светог "аранђела Миајла", своје крсне славе. Био је преплављен емоцијама не вјерујући да ли можда сања да се послије 25 година поново нашао у родном граду. 
Непун сат времена касније поменути путник је стајао пред Станишића ханом у центру Башчаршије. Прикупивши храброст он коначно прихвати ковану кваку тешких врата и уђе у гостинску одају хана. Сједе за први сто и поручи кафу од средовјечне жене са уредном бијелом прегачом. 

Домаћица га послужи и не обраћајући пажњу на неугледног придошлицу, све док је он неким чудним говором не упита да ли се она зове Смиља Станишић. Кад жена потврди, странац се једва осови на ноге и приђе јој корак два ближе, док су му лице квасиле сузе. Грцајућим гласом он проговори: "Сестро, ја сам твој брат Васо". Настаде тајац, Смиља као громом ошинута не може да се поврати. У овом човјеку не препознаје свога брата, који је током Великог рата допао у руско заробљеништво. "Странац" приђе још један корак ближе показујући јој прстом младеж украј десног ока, на шта Смиља уздрхта као прут, крикну и обисну му се око врата. "Брате ... мили мој брацо!"

Њен шок је био огроман, јер Васо је још давно ожаљен на основу судског увјерења којим је оглашен мртвим. Смождена жена се једва прибра, увјерена да је то њен "покојни" брат Васо Симеуновић, син њиховог оца Маринка из Машића њиве, повише Козје ћуприје. Дубоко потресени сестра и брат су задуго ридали, милујући једно друго по коси и лицу, а онда се некако смирише. Од тог снажног емотивног пражњења потпуно су занијемили и само се ужареним очима гледали, не знајући одакле би почели причу. У то у хан уђе и неколико познатих људи, које Смиља брзо одасла да обавијесте осталу породицу о овом радосном догађају. 

Повише Вијећнице, у улици Мустајпашин мејдан у кући на броју 3, један младић и његова мајка били су усред припрема за сутрашњи Аранђеловдан, своју крсну славу, кад неки дјечак, што бјеше бржи од осталих муштулугџија, бану на врата и подвикну: "Муштулук, домаћин вам је из Русије дошо". Таман и да се аероплан срушио са неба пред кућу, не би изазвао већу запрепаштеност код згрануте чељади. Кад у кућу уђоше још два три познаника и потврдише случај, младић ко вјетар излети из куће и сјури се низ сокак, а жена клону на дрвену клупу и поче тихо плакати, крстећи се и бришући сузе крајем мараме. То бјеше Васова супруга Босиљка, од рода Балта. Иако је мужа давно ожалила, проливши потоке суза, задуго носећи црнину, увијек је негдје у дну срца носила слабашну наду и сањала да ће Васо однекуд избити онако млад, ко кад су се узели. Ни помишљала није да се поново уда, већ је уз велику жртву подизала њиховог сина Бранка, којег је отац оставио у бешици од девет мјесеци, кад га дигоше у швапску солдачију (војску). Продавала је дуван у малој трафици, свега се одричући да дјечаку ништа не фали. Даде му школу и изведе га на пут, и ето, слава Богу, постао је свој човјек, писар је у општини Кошево. И Бранко је често помињао "несталог оца", па малоприје вас крилат и луд од среће одјури у теткин хан да га види. Тамо се одигра једна крајње дирљива сцена, када два мушкарца који се не познају стадоше један наспрам другог и у трену осјетише неодољиву блискост. Зачуше се дрхтаве испрекидане ријечи: "Бранко, сине…". "Оче ... код куће је…" Говор им замрије, а они полетјеше један другом у загрљај. Бог зна како је све у дугим годинама Васо замишљао свога сина, да би му се на крају сви ти ликови губили у некој измаглици, а сада се сав занесен и поносан диви његовом стасу и љепоти. Од сина није могао одвојити њежни поглед, све док не стигоше пред кућу у пратњи групе познаника које позваше на чашћење.

Избрисане деценије

Боса га позна по осмијеху. Приђе смушена и устрептала, па се неспретно загрлише са неким стидним пољупцем у образ, јер и то бјеше срамота пред туђим људима оних времена. Како избрисати протекле деценије, како наставити живот тамо гдје је прекинут, кад бјеху саставили тек циглих 19 мјесеци брака. Будућност је носила многе непознанице, знали су само да морају кренути скоро из почетка. 
Тог поподнева и Васов брат Неђо Симеуновић, који је живио на породичном имању, ужурбано се спремао за сутрашњу крсну славу. Данас га је Свети Арханђел обрадовао као никад раније, слава му и милост, јер доби радосни глас да је њихов Васо, није шала, васкрсао из мртвих. Који сат касније пред њиховом старом кућом браћа су се у сузама снажно и дуго грлила.

Када је Бранко ујутро на Аранђеловдан носио славско жито у Стару цркву на Башчаршији, први пут по обичају не прислужи свијећу за покој оца Васа, а још код куће у читуљи избриса његово име гдје су покојни, а дописа га тамо гдје су живи служитељи Господњи.

Дође и прође крсна слава, а родбина и знанци нису престали долазити да виде Васа, којег памте као доброг, радишног човјека, ником дужна и ни зашта крива, а овако га судбина казни. Послије 25 година откако је отргнут од породице и родног краја ево избаса жив, али не и здрав и задовољан, јер је најбоље своје године проживио у тешкој патњи и страдању, у дубокој бризи и чежњи за својима. Васо је засипан безбројним питањима о томе како му је било у тој великој земљи, о којој се свашта чуло. Међутим, он баш и не бјеше причљив, јер је туробне слике из дугих година патњи желио што прије заборавити. Давао је кратке, одговоре, мучећи се да нађе неке српске ријечи које је за дугог странствовања скоро заборавио, говорећи само руски језик. У најкраћим цртама је помињао догађаје, почев од  децембра 1914, када је негдје у Галицији, након једног руског јуриша био заробљен. Злопатио се по разним логорима, док се у Одеси не уписа у српске добровољце, упркос одвраћању заробљеника аустрофила. Пријетили су да ће им породице у Босни због тога бити кажњене. И сам Јосип Броз је записао да је тако агитовао противећи се полагању заклетве српском краљу. Васова несрећа бјеше у томе што је његова јединица одређена да се посљедња укрца за Солун. Чекајући бродове за транспорт, дочекали су крваву бољшевичку револуцију и у тој пометњи и хаосу он и хиљаде других никад се не пребацише у Грчку. И тако отпоче његова трагедија.

Постаде само број, сужањ одређен да ради најтеже физичке послове уз најокрутнију тортуру током "чистки" које су проводили бољшевици. Било им је сасвим небитно колико милиона Руса треба уморити на путу у комунизам, а камоли тамо неког Србина, чији је краљ, успут буди речено, прихватио и угостио десетине хиљада контрареволуционара (бијелих Руса). Злопатио се, више го и бос већ одјевен, изложен зими и другим недаћама, али поврх свега морен глађу која је односила милионе слабих и неухрањених. 

Васо је избјегавао детаље о тим ужасима и само би поменуо да је радио најтеже послове у совхозима (задругама), док коначно, због нарушеног здравља, није додијељен као слуга тројици француских инжењера, који су проучавали совјетски систем колективизације. За три године ти људи га завољеше као ваљаног, поштеног човјека, над чијом се страдалном судбином сажалише. Када постаде извјесно да ће Хитлер напасти Француску, похиташе кући. Тада они, уз упорно залагање некако од власти измолише да са собом поведу и Васа. У Одеси се укрцаше на брод, гдје му совјетски цариник "пожели срећан пут" одузевши му сав новац који је имао. Пловећи Дунавом, Васу његови добротвори дадоше нешто новца па се искрца у румунском Турну Северину, наспрам Кладова. Ускоро се обре у Београду, одакле возом крену за Сарајево. Кад сапутници сазнаше ко је и одакле иде, обасуше га пажњом и чашћавањем. Гану га тај осјећај братске пажње и љубави. Жељно је слушао дивну музику драгог српског језика, док му је у оку блистала суза. Већ послије Устипраче узбуђење је почело да га осваја, а кад је воз од Пала кренуо наниже уз Миљацку, срце му је тукло јаче од клопарања вагонских точкова. Сјети се пјесме "Је л' Сарајво ђе је некад било, је л' кафана код Смиљиног хана". У стању неке обамрлости угледа "упремасе" свој заселак изнад Козје ћуприје, горе према Булозима. Док га је у грлу нешто гушило, пред очи му навријеше слике среће из дјетињства и младости. Из тог сањарења ускоро га прену  већ поменути повик кондуктера: "Сарајевооо!".

Избављење

Непуних три и по године прије повратка Васа Симеуновића, 8. маја 1936. из Русије је у град на Миљацки приспио и Димитрије Димшо Вуковић, родом са Црног врха код Семизовца, недалеко од Сарајева. Са њим су дошли и његова жена Рускиња и два сина. Димшо је као и многи други заробљен од Руса у Галицији 1916, да би се потом и он обрео у Првој српској добровољачкој дивизији, која је упућена да помогне Румунима у крвавим борбама са Бугарима, Турцима и Нијемцима у Добруџи. Прије него што је тешко рањен, Вуковић се истакао храброшћу у чети поручника Љубомира Васића. Мјесецима се лијечио у ратним болницама Одесе и Москве, па не оде за Солун. Послије Октобарске револуције скрасио се у округу Могиљев и почео бавити земљорадњом, гдје се и оженио. Свој живот под Совјетима описивао је као језиви пакао. Откуп љетине је био страшни суд, сељак је морао предати сво жито до посљедњег зрна, које би послије од државе куповао по 100 копејки за кило, док је њему код откупа плаћано 90 копејки за 16 килограма жита. Утаји ли само један килограм, могао је добити од пет до десет година робије. Насиља бољшевичких милиција била су страховито брутална. Димшо је тражио начин за повратак кући, али је било скоро немогуће од власти добити визу, ипак уз много упорности, новца, али и среће некако је успио. Каже да тамо има још много наших људи – патеника, у његовом комшилуку живио је Андрија Батинић из Рогатице.

Дуго се препричавао и један повратнички случај из 1931. године. Изнад источне пруге у Сарајеву, на врх Радничке улице (и данас се тако зове) живио је путар Никола Обућина, који је свог сина Радована 10 година сматрао погинулим аустроугарским војником на руском фронту. Како му је други син Љубо недуго послије рата умро од уништеног здравља у логору Арад, то је овог високог сувоњавог старца скоро дотукло. Међутим, у љето 1925. Николино лице озари велика свијетла радост, док је у рукама држао Радованово писмо у којем јавља да је жив и моли да се пише властима у Београду, како би они од Совјета тражили његов повратак кући. Шест дугих година трајале су ургенције и преписке разних државних органа, док коначно Југословенско посланство (амбасада) у Варшави није "средило" визу Радовану. Али тада настаде друга мука, како намаћи 1.500 рубаља за плаћање те визе "Русима" са платом извошчика (кочијаша) од 35 рубаља, са којом се  тек голи живот одржавао. Тада му прискочи супруга Рускиња, са којом се вјенчао 1926. Она распрода неку имовину и тако се на једвите јаде ишчупа из бољшевичког пакла. Коначно, Радован и Јевгенија са двије и по године старим сином Антонијем у јесен 1930, преко Кијева, Варшаве, Чешке и Аустрије, 25. јануара стигоше у Марибор. Одатле возом преко Загреба доспјеше у Сарајево. Други дан Савиндана, у девет сати ујутру на станици их дочека стари отац Никола, низ чије су се изборано лице котрљале крупне сузе. Посебно дирљива слика било је његово тепање малом унуку, који је врло брзо пристао да га деда узме у наручје и чворнатом му руком милује косицу, меку и жуту попут кукурузне свиле. 

И Радован се као руски заробљеник 1916. пријавио у Српску добровољачку дивизију у Одеси, у којој су 16.586 војника са малим изузетком листом били Срби, највише из Босне и Херцеговине. Смотру дивизије је 22. маја 1916. извршио лично руски цар Никола Други и она је почетком септембра започела оштре борбе у Добруџи. За мјесец дана  крвавих борби изгубиће преко половине људства, (9343 погинула и рањена). Међу рањенима, попут поменутог Димша Вуковића, нађе се и Радован Обућина. Лијечење и опоравак прекиде му хаос бољшевичке револуције и тад започе његово потуцање и злопаћење од Казања до Житомира и Харкова. О његовој грозној свакидашњици би се могао написати драматичан роман. У пар наврата умало није завршио на злогласном острву Висјелка, гдје су робијале стотине хиљада невиних људи од 10 до 20 година. По њему су најопаснији били комсомолци, фанатизовани дјечаци од 12 до 15 година, који су шпијали и одвратно салијетали и пријављивали сваког "сумљивог", који им се не би свидио. На крају Радован нагласи: "И кад би цијела Југославија била за Совјете, ја бих био једини против."  
У Фочи се тако својима тек послије 13 година јавио Бранко Живковић. Био је поручник аустријске војске, када је у Галицији са неколико својих војника пребјегао Русима. Од тада његова мајка, брат Светозар и двије сестре Наталија и Љепосава, обје фочанске учитељице, никад ништа о њему нису чули све до јануара 1929. Тада је преко једног друга из Сарајева некако успио дотурити писмо својима, пошто сва ранија његова писма у Фочу нису стизала. Радост породице је била неописива и ускоро се нађе начин за несметано дописивање између Фоче и Омска, гдје је Бранко живио. 

Елем и на другим странама је било доста сличних случајева тих времена, а многи ће се присјетити да су се у њиховом крају запамтиле или помињале "бабе Рускиње".

"Смрт је косила масовно"

Поред свих бољшевичких репресија, патњи и прогона, многи наши људи су у Совјетском Савезу били жртве и гладних година, које су између два рата однијеле милионе живота. Све робне резерве хране, које је царски режим чувао за неродне сушне године, "велики мислилац" Лењин, идол и наших комуниста, је раздијелио радницима и војсци, а службе које су се о томе бринуле је укинуо. Када су приноси због суше изостали, његове чете за реквизицију су сељаку буквално отимале задњи залогај из уста. Уз најбруталнију силу одузимано је и жито остављено за сјеме, па је изостала и наредна сјетва. Ако би сељак пружао отпор да спаси дјецу од  умирања, осим без жита, остајао би и без главе. Село је уништено прогоном "кулака" и стварањем колхоза.  У једном запису стоји: "Смрт је косила масовно, свуд око пута су лежали лешеви људи који су до јуче ту просили. Мајке су своју дјецу бацале у ријеке и језера да им скрате агонију умирања од глади, а потом и саме скакале да се удаве. Било је и појаве канибализма". Врхунац великог "гладомора" наступио је 1932-1933. када је у Совјетском Савезу од глади умрло преко осам милиона људи, од чега на тлу данашње Русије и Украјине по три милиона приближно. 

Писма

Задуго послије Великог рата појављивала су се залутала писма са ратишта. Један екстреман случај десио се у Рајловцу, када је године 1939. поправљана њихова жељезничка станица. Радници су тад пронашли скривен свежањ писама из рата адресираних на војничке породице из тог мјеста. Неки од присутних мјештана одмах раздијелише писма по насељу и околини, што изазва праву узбуну и пометњу. У многим породицама било је и кукњаве и падања у несвијест, јер неки од пошиљалаца одавно нису били живи. Јово, Лазар, Никола, Љубо, Сава и други упућивали су својима њежне и чежњиве поруке, изразе бриге за нејач и старе, са надом у скорији крај рата и њихов повратак кући. Неки су читали своја властита писма писана прије више од двије деценије. Није се сазнало ко је и зашто та писма сакрио, а биће да је неки чиновник Швабо или домаћи србомрзац и на тај начин хтио напакостити житељима овог српског мјеста.

Пише: Драган Мијовић