Због вишемјесечне суше у Херцеговини, водостај Билећког језера драстично је опао. Вода се повукла, а с њом су изрониле куће, бунари и дворишта села која су потопљена давне 1967. године. Становништво пет села морало је заувијек напустити своје куће, да би се направило акумулацијско језеро за брану “Гранчарево” на Требишњици 1968. године.

Ако је вјеровати причама, земља испод Билећког језера била је најплоднија у Херцеговини. А ако је судити по овоме што сада видимо мјештани ових села били су и те како вриједни.

Пуњењем Билећког језера испод воде су остала села Паник, Орах, Чепелица, Задубље и Мируше, а манастир Косјерево, који је у својој порти имао и болницу, премјештен је у село Петровићи у Бањанима, граничном појасу с Црном Гором.

Фото: hercegovinainfo

Старији Херцеговци се сјећају да су прва премјеравања за Билећко језеро рађена 1958. године, а већ од 1961. почео је стизати новац за имања које је језеро потопило. Исељавање је почело неколико година касније, а становници су углавном отишли у Требиње и Билећу.

Билећко језеро је рај за рониоце због насеобина осталих на његовом дну, али и за риболовце. Из његових дубина вађени су сомови дуги и по два метра, а тешки преко стотину килограма.

Обилазе га и туристи, али се задржавају кратко, будући да још увијек на његовим обалама нису изграђени хотели и други туристички објекти, а једини мотел „Видиковац“ је затворен.

Пише: З. Лојпур